Eto čemu

Otkriješ nešto o čemu drugi nemaju pojma. To je naišlo kao blic jedne oformljene ideje u startu. Već završeno. Gotovo. Uništavajući tu savršenost postanka, urušavaš apsolutnu preciznost. Sve, sve pre tebe, je savršenije. Jedino što možeš da uradiš i sa tim i sa svim drugim, jeste da pokušaš da rastumačiš sve nedoumice, sve pojednostaviš do lakonske navike.
Nekima će to biti novi red, novost, otkrovenje, neki neće ni primetiti da se u registru matrice išta promenilo. To je zato što oni nikada nisu doznali da je promena moguća. U odnosu na šta?
Na svest o zaboravu.

Otkriješ da si otkrio nešto o čemu se nije ranije govorilo. O čemu ne postoje zapisi, da je neko nekada pokušavao ili naišao na zlatnu žilu tvoje totalne preokupacije. Prvo što ćeš utumačiti, biće svest da si poseban. A onda ćeš saznavati reči da u lakonsku naviku utemeljiš princip svojih bivstvovanja.
To će potrajati do potpunog zaborava da si uspeo da izjednačiš drevne utemeljene i nove, tvojom voljom utvrdjene zakonitosti. Kada se tako izjednače da jedni druge nadopunjuju ili prazne zavisno od potrebe, zakoni kao takvi, nadvisuju dimenziju filozofskih pojmova celokupne egzistencije i oformljuju poseban plan, dobijajući oblike koji poseduju vrstu svesti, s početka poput mikororganizama a potom sve šire i dalje dok najudaljenije zvezde ne prime tu tajanstvenu poruku da je život oživljen i u onom što bi čovek smatrao nemogućim.

Zatim sledi muzika jednostavnosti, kojom ćeš u najdosadnijem čekanju, proživeti nepojmljive milijarde eona, u koje ne bi ni ulazio, jer ti je svaki algoritam poznat, svaki pravac već shvaćen iako nije doživljen. Čekanjem si utvrdio raspone tišine, odvojio praznine za gomile odbačenog sa svih strana, determinisao kolotečinu "padom u tu krivinu izmedju dve smrti" kako sam rekao u jednoj pesmi, puno kraće.
Čekaš da zaboraviš saznanje da si još jednom otkrio nemoguće i dovršio misiju kojoj je samo čovek namenjen, u tom opštem Božjem rasulu, otkada se pravio važan da stvara sebi dvojnika i nazove ga Univerzumom. I čovek kad krene to da radi, da sebe ubedi da mu naliči po tom umjeću da sebi stvori dvojnika, uspeva jedino da umre pre vremena ili nestane sam sebi, baš kao što je i Tvorac morao nestati kad je sebe izlio u ovu savršenost koje je ljudski rod, najdosadniji deo, sama suština Božje inteligencije.


Tražimo li onda Njega ili metafizički oslonac razumevanjem da li je ili nije napravio grešku, i po njegovim i po našim predrasudama?! Trenutak kojim je stvorio vreme da bi nestao u njemu, svojim nestajanjem uobličavajući nam sav ovaj prizor Iluzije bitisanja naših trenutaka, naših stvarnosti?! I uspemo li to pronaći, da uspemo da preživimo saznajući ključnu referencu reference same?!

Da preživimo i odživimo preostalo vreme što ga je čekanjem istisnula ljubaw u svojoj letargiji?!


Da nije sve zaboravio, da li bi mogao da postoji i dan danas bilo u našem sećanju ili želji, bilo u Njegovoj ličnoj stvarnosti, koje smo nekad deo a nekad tek senka?

Naša otudjenost jednih od drugih je jedini i najbolji dokaz strahovite dosade bola samoće u kojoj obitava, potvrdjujući zakone matematike, da ga nikada nećemo više pronaći niti će On hteti da bude pronadjen.

I to je sve što treba regenerisati.
Našu otudjenost jednih od drugih.
Da više ne naliči
nego da radja Ljubaw
sama ideja da
je to gorivo našeg postojanja
hrana življenja Života.






Leon Herman
27.06.2008.
Kosmički Beograd
Vantelesna Srbija.
Valjda planeta Zemlja.