Razlivalice
Predugo sedim u tom parku
zarobljen cvećem
zamišljam miris
nihanja u vetru.
Jedne igre čaroban odar.
Izbledeće obris
dotrajalog čekanja
iskrzanom tišinom
zarivenih prstiju
čežnjivu nežnost
usisati zubima
i zaspati u svim očima.
Sebi na dar.
M.I.L.K.
aka Herman Leon
15.03.2009.
4h 02 min.
Beogradski Beograd
M I Z A V E C J E J E N O G A V N I
Nije za Učitelje i nije za učenike
Jedno, možda specifično ljudsko ponašanje, pokrenulo je moju aspiraciju postojanja "rekonstrukcijom algoritma destrukcije", onog dana kada sam u školi, na času lektire, dobio temu za referat na ime priče o Ahilu i njegovom izboru - kakav bi život voleo da živi:
"Dugotrajan a običan, daleko od slave i očiju javnosti, ili kratkotrajan a slavan, herojski, istorijski,"
bila bi parafraza priče kako je se ja sećam.
*
Vrednostima uvažavamo, automatski prihvatamo, ona dela ili saznanja o situacijama, koja su posledica mnogobrojnih proba ili metodologija, načina koji postaju naši postupci i deo našeg običaja, navike, znanja kako se imamo ponašati ili kako nešto raditi, kako postupati, kako dejstvovati, kako znati bez prisećanja, kako biti bez potrebe za objašnjenjem.
**
Učiniti svoje delovanje, svoje bitisanje i svoje samospoznanje, nadnacionalnim, značilo bi ostvariti istinski, unutrašnji, svakom čoveku uslovljen, heroizam. To bi se moglo nazvati Naukom Kraljevskog Umeća ili ono kako su legende projektovale potrebe generacija, da treba da živi svaki čovek i neprestano mašta svoj život.
***
Umeti izmisliti sopstvenom postojanju odgovarajuću dočaranost, je kao biti ogrnut nevidljivim plaštom, koji se modifikuje po potrebama regenerisanja jezgra strasti, koje radja, svesti neophodnu motivaciju, inspiraciju, koja nastaje mnogobrojnim umrežavanjima raznoraznih, kako već korišćenih tako i neupotrebljavanih fragmenata mnoštvenih misli i ideja, već postojećih i nikad vidjenih.
****
Znači, slediti trag neodmotane niti kojom u njenom središtu, pulsira energija kojom još uvek samo zamišljamo višedimenzionalni izgled i sastav života, kao stanja kojim postojimo, imajući sve te sposobnosti da definišemo samima sebi raznolikim tumačenjem, beskrajnu neutvrdivost načela samog kretanja i uopštenog bitisanja. Svega i Svih.
Smo stanovnici Lavirinta.
Jezgra Prakosmičke Civilizacije koje je sadržajem strukture Inteligencije.
Naša sveukupna živost, usavršava domete kojom energija postojanja funkcioniše. Naša svest o sebi i o nama, usaglašava se jezikom izmedju dimenzija, i svaki čin i svako delo, je deo tog jezika na bezbroj načina modfikacije.
Nalazimo se unutar Ogromne iluzije koju doživljavamo prazninom ispunjenu porazbacanim jezgrima energetskog praska koje nazivamo zvezdama. To isto smo utvrdili i na atomičkom nivou, da bi se lakše sporazumeli u svom sećanjem prizvanom susretanju sa susedima. Te, ako je tako identično na dva načina, onda se to može utvrditi principom koji je u osnovi svega drugog do čega ćemo tek dosezati u svom spoznavanju.
Neke zakone nismo razumeli do kraja.
Neke ne umemo kreirati a potom primenjivati kako se njima nalaže.
Neki se dokazi moraju nanovo dokazati. Možda i poreći prethodni.
Neka učenja su završena. Neka više nemaju primenu.
Ako bi se prihvatilo tumačenje da smo dosta toga otkrili i dosta toga saznali, zato što raspolažemo tehničkim mogućnostima komunikacije, da adekvatno brzini stvaranja saznajemo sadržaj neke poruke ili informacije, nismo postigli da utvrdimo trajnost tog osećanja i time utisak dugotrajne sigurnosti u svetu i životu kojim postojimo. Nismo se sporazumeli oko mnogih značenja i baš zbog tog nesporazuma, suočavamo se sa budjenjem Drevnih strahova.
Njihovo prisustvo se sve više determiniše na raznolike znakove, baš kako je u mnogim proročanstvima, stilski sličnim navodjeno. Neka su to možda, a neka su tek hronološki zapis nečijeg trpljenja nepravde, koji danas krivo tumačimo a onda još krivlje nalazimo sličnosti i prikazujemo ih podacima, dokazima i time očevidnom opasnosti.
Imamo li kao nosioci inteligencije, sposobnost da izmišljanjem omogućavamo dela koja su po svim dotadašnjim zakonitostima, isključivo delo manifestacija prirode našeg fizičkog okruženja?
Pre nego bi preporučili neku verovatnoću, dali stvarno postoji ta mogućnost, da jedan čovek može biti u stanju da promeni sistem uredjenja i organizacije društva ili da navigira udar asterioda ili svakom čoveku u istom trenutku pošalje mentalnu poruku koju će svako od-odmah razumeti?
Ako je do sada to mogao samo Bog, zašto bi bilo nemoguće da to može i Čovek, jednog dana, ako nije već u stanju, umesto da se determiniše iz ciklusa u ciklus, da neke stvari Ljudi neće biti u stanju da mogu?
I najgore, gore od straha samog, Zašto bi ljudi imali opravdanje da drugim ljudima brane da to uspeju da mogu?!
Prevagnulo je na stranu da se masovno trudimo da sprečavamo sve druge nego da im pripomažemo u njihovom trudu, kreaciji, radu, postizanju progresa spoznaje, ostvarenja, imanja... Neki žele i dalje da pronadju učitelje, iako su u dosadašnjoj formi, oni suvišni. Većini su učitelji lažni osim ako ih ne uljuljkuju blagovremenom pažnjom. Učitelja koji to čine je sve više, a to poriče Nauku koja bi se naučavala. Već inicira mutaciju već mutirane rase.
Nacije će se urušiti u sebe, a što ostane u jednom trenutku, govoriće novim, globalnim jezikom. U novom, globalnom turizmu: "utvrdjivanja granica nemogućeg". Svet će i dalje biti šaren, samo u toj sledećoj Regeneraciji Čovečanstva, pojedince ćemo smatrati državama, i prema svakom se tako odnositi u svim stvarima i detaljima, kao što bi to već danas mogli, bar da uvidimo da nije ni nemoguće ni suprotno mnogim zakonima i pravima Čoveka.
Do sada to zovemo ili smeštamo u domen Igre. Tada će to biti konačno metodologija procesa, kojim ćemo mi ljudi, usavršiti Čoveka.
Do sada, neki su ljudi birali druge ljude da im budu Čuvari Raskršća. Vremenom su ta mesta, postale odrednice opšteg susretanja svih ljudi. A biti sobom odabran Vladar svoje svesti, sebe kao države, sebe kao civlizacije, značilo bi oživeti snagu kojom definišemo sebe budnim, jasnovidnim i stvarnim. Igrom kroz ostale sadržaje kojima danas utvrdjujemo pojam i značenje države, igraćemo jedinstveni ples, koji u prenesenim značenjima korespondira sa univerzalnim zakonima, što nas omogućavaju u materiji i "pateriji"- strukturi duha.
Znam da ovo sve nije do sada tako rečeno i zato sam to baš tako i napisao, da bi se nenametno oslobodila mogućnost kojom sam jednom prilično davno spram svog utiska odredjenjem sećanja, kreirao budućnost odnosa medju ljudima, koji kreiranjem raznolikih umetničkih dela, rukovode Kosmičkim Pultom Navigacije bitisanja čovečanstva.
I tada sam to sročio u sličnom kontekstu dajući za primer, umetnost rada DJ-eva koji na zajedničkom susretu muzikom radi muzike, na sceni nastupaju po četvoro, determišući novi horizont i dimenziju kreacije same, a posebno tom delatnosti!
Napisao i predočio mnogima. Objavio. I niko još ništa slično nije ostvario.
Možda zato što sam potpisao svoje kazivanje?
Možda sam trebao ostaviti na neprimetan način, da bi oni koji bi to probali da urade, prenos takve ideje smatrali sopstvenim otkrićem? A zašto bih ja mogao da poslušam nekog drugog ili čak pozajmim nečiju ideju, možda je doradim a možda i ne? Zar je to zabranjeno? Zar je to suprotno slobodi Duha?
Zar nismo baš svi samo naslednici svojih prethodnika koji su takodje nasledjujući doradjivali postojeće? Nekad je to ličilo nepoznatom. Vremenom, smo prebrodili nesporazum i pojmili dela i autentičnim i doradjenim. Ništa nije unikatno, sem voljne pravednosti pristupa svemu.
I rečeno mi je još mnogo puta, da "ideju koju sam ja kreirao ili ponudio ne žele da ostvaruju jer im je krivo što njima takvom nije pala na pamet nego je u sećanju na stvaranje moraju deliti s drugima", iako imaju sve uslove i sve mogućnosti da je ostvare, i samo sebi i svima na korist i boljitak.
U sećanju na stvaranje sa drugima, osećam nepremostivu sreću postojanja.
Zato samo s takvim drugim ljudima, živim i radim, postojim i poznajem se.
Njih Uvažavam u Lepoti i taj odnos nazivam Prijateljstvom.
Podnosilac Zakona:
M.I.L.K.
aka Herman Leon
11.03. 3217g. moje ere.
