Usresredjenost na najdublji izraz ćutnje u kojem će se naći svi naši osećaji kroz nas, kroz koje i inače poimamo sebe prisutnim u potrebi da delamo i stvaramo, uspostavlja se svesnim nemanjem vremena za bilo šta sem za istrajavanje u sećanju održavanja motiva kojim postojimo usavršavajući nesagledivost ka kojoj se krećemo nastojanjem da nestanemo ne prestajući da se spoznajemo.
To je Fatamorgana u pustinji Trivijalnosti.
Energetička transformacija ugla vidjenja.
Algoritam Preciznosti dometa Špekulacije.
Ili je svaki ovaj termin potreban element radi ostvarivanja stanja tom svesti?!
“Dok se ne dokaže koji su elementi utvrdjeni u nekom delu, ono stvarnim ne postoji” – glasila bi kratkoročna definicija opstrukcije koja se koristi čak i u zakonima mnogih država, kao opravdanje za donošenje nekad i absurdnih presuda, nad onim ljudima kojima dokazi nisu potrebni da bi verovali i u ono što je mnogima nemoguće, dotle da imamo istorijski poznate činjenice, o stravičnim torturama i povredjivanju tih ljudi.
Zašto je još uvek tako?
Jedan od prijatelja koje sam pozvao da ovo pročitaju mi je u razgovoru na prenatalni vid ove teme, odgovorio: ”Zato jer nas je previše”.
Kako tačan a stravičan predznak koji svakome predočava nekolike već poznate neizbežne korake ka rešenju “takvog viška”!
Mnoge će prožeti tvrdnja “ne mora tako da bude”, jer odbijaju da pretpostave da više nema poslednjih šansi. To je tačno ali tvrdim da živimo u dobu, i atmosferskom, i genetičkom, i političkom a nadasve informatičkoj eri u kojoj je utvrdjivanje istinite istine, istine bez ostatka, poslednji ključ za ona vrata u vremenu egzistencije svake naše inteligencije, ove naše civilizacije koja stoje na granici izmedju opšte kolektivne otudjenosti i apsolutne individualne slobode unutar društva.
To je sledeća era u kojoj ćemo obitavati istražujući domete do kojih smo stigli, nahodeći da im nadjemo još neku svrhu sem istorijske zabeleške, koliko i kako, postojimo.
Era susretanja svih ljudi samih sa sobom.
Ta neumitnost koju su svi priželjkivali a tako bezdušno odlagali, nauštrb raznih prolaznih “večnosti”, se primakla tako blizu, tako dostojanstveno strašno, da ju je nemoguće više odlagati prenebegavanjem tolikih znakova.
Grandiozni smo spram miša, ali on je grandiozniji sagovornik s Planetom od nas.
On će čuti, osetiti ili raspoznati svojom primitvnom inteligencijom primicanje onih opasnosti koje će njegova vrsta preživeti, a koje mi možda i nećemo ni primetiti da nas je desetkovala. Ako moramo nastradavati u tolikom broju, kako se ne pamti da nam se zbilo, dali je humano pretpostaviti da bi bilo pravedno pre nego do toga dodje utvrditi činjenice naše globalne krivice koja će nas ili nas dovodi do te situacije?!
Posebno, svako sam sa sobom?!
Znam da se mnogi neprestano preispituju za svoje lične, kadkad sebične, motive svog postojanja. I ja to činim, bar ne krijem:)
Ali da li se u tome sadrži bar jednom, bar nekad, meditativna samoanaliza nad sopstvenom savesti ili kroz nju spram vascelosti oko nas? Nisam u mogućnosti da bilo koga kontrolišem niti da postoji bih se prihvatio takve obaveze. Ako postoji, treba je odmah ukinuti.
Ulaz u energetske sfere mentalnog bivstva pojedinca, treba zabraniti globalnim Zakonom Poštovanja Čoveka. To je njegovo pravo pravije od svega drugog. Samim tim, moja pitanja se tiču saznajnosti procesa od svakog njegovom Voljom, a ne mojom potrebom da tako nešto naručim ili tražim, hoću ili bih želeo da svi ljudi otkriju da bi trebali raditi.
Ja pitam ali odgovor nemam potrebu pročitati već osetiti da "smo se čuli", pa i tamo gde se nemanjem vremena najdublje stiže.
Mnogi bi takodje rekli da poznaju tu destinaciju u kojoj se ja najčešće sustižem sa samim sobom, i ja ne mogu ni probati da kažem, da nije tako, ali moram naglasiti da za mene ne postoji jedinstvena lokacija takvog inteziteta da bi se na istom mestu svi mogli naći nekada ili uopšte. A isuviše mnogo ljudi je ubedjeno da to mesto postoji i da ga treba "osvojiti". I smatram da je to pogrešno ubedjenje. Zbog toga što to mesto ne postoji i možda ćemo ga kao rasa jednog dana ostvariti ili kreirati, samim tim je i vreme suvišno definisati imanjem odnosno nemanjem.
"Ali to se samo tako kaže" rekli bi pragmatični praktikanti praktičnoga!
Sada prvi put odgovaram:
Zato što se "samo tako kaže" zato i nastane ono što se i izgovori. I krene da postoji, unatoč svim sasvim prirodnim i kosmičkim zakonima opstojanja ideje kao takve.
Takvo postojanje ima svoj kraj u tom istom "vremenu" kakvo je izgovoreno. Ono neće zahvatiti ni pedalj trajnosti niti će se uklesati u večnosti. Zavisiće samo od sećanja odredjenog doba, odnosno od dužine trajanja odredjene perverzije ili moralizma, zavisno od trenda datog perioda.
Ako se danas ne prisetimo kako smo glupi što to pokušavamo da ne primetimo da nam se opet dešava, ako se ne posramimo sami pred sobom, naša čula i njihova svojstva će sasvim otupeti. Onda i nije čudo ako ne primetimo sopstveno desetkovanje, uništenje ljudske Rase njenom galopirajućom umišljenosti!
Oni koji se teše da će možda preživeti, za njih, smatram da je potrebno pristupiti onoj katarstičkoj samoanalizi svih naših krivnji, svako sam sa sobom, kako sam prethodno inicirao. Možda oni nikada i ne doznaju za taj proces, samo u njihovu čast, ali to bi bilo i pravedno, fer i u skladu sa onim statusom kako ga je Čovek o sebi, kao civlizaciji, definisao.
Srpski: Ako to ne probate da uradite ljudi nikad niste ni bili.
Napomena:
Ahaya, opravdanje ili ne, ali ja ne volim ni jedan drugi jezik kao srpski da bih znao da li se i na drugim jezicima može tako definisati. I zato ne bih tvrdio da i drugim jezicima time i nacijama to pripada na isti načim iskazano.
Arhitek – Ažururiraj ti pristupnu rampu za susret tvoje galaktičke opservatorije sa trasom Kosmičkog Bulevara koji sam nekada davno konstruisao, da bi mogao da imaš još neki izlaz u slučaju da sam ja u pravu a ne ti u pogledu upotrebe vremena u onome što nam je zajedničko područje ili bar sličan prilazak sličnom.
Volodja – Kad uspeš sertifikacijom prisećanja da potvrdiš da si me razumeo, seti se da će u ludilu haosa, ti koji su te primili, sve koje su primili, prve poizbacivati, neke sa zadatkom a neke bez, jer recesija je;) Bez razloga kao i uvek do sada, kod mene ćeš uvjek imati bar prenoćište:)
Navigatore - Konstruktivni Pleonazam Gestikulacije je graditativni izuzetak definicije kojom se algoritam permutira u trivijalnost kompnezacije imitacijom, što inače u najvećem postotku prihvatamo značenjem absurda. Paradoks je u tome što izostaje referenca, koju upotpunjavaju demagogijom da je rešenje u istoriji "koja je učiteljica života" a ne u priznavanju sopstvene zablude čiji je najveći zapreminski deo kvant ubudjale logike a kvalitet beskrajno i naširoko gomilanje umora sopstvenim egoizmom.
Slušanjem kompozicije Drippy – Banco de Gaia (Toby Marks) – Album - Big Men Cry
Vama i mnogim drugim Vladarima Illussiae kako je to Akrobata Igre jednom
Uvažio u Lepoti.
M.I.L.K. aka Herman Leon
28.02.2009.
P.S. Srećan rodjendan Arhitek
