E C H O E S
i Vilijemu i Volodji
I tako
svečanost protiče
u znaku
višeserijskog oduševljenja
multimasmedijalnog
ubice
svega
normalnog.
velike su sumnje
otkrivene u zardjalom sećanju.
mimohodom ćutnje
pokrivamo se i mi
poslednji Žreci
Fragmentalnih veroispovesti.
Bićemo veći od pesnika
pa i druida
jer nismo mogli oslepeti
ni u šibanju uranijumskom kišom
raspršenom svuda pomalo.
Bar će i to proći
već jednom.
Nah-ščekasmo se.
I
Pre nego umislim
da bih trebao bilo šta drugo da uradim
umesto svega što radim
okačiću algoritme uvreda
na ovu mrežu opaski
koju sam sazdao slušanjem šuštanja
raznih ponuda
imitacijom činjenja.
Nastojaću da izdržim
za mene poslednje
natapanje dimnim bombama
u ućutkanim kavezima isposnika.
Neko će pobediti
a neko izgubiti.
Umreće i jedni i drugi
a pamtiće naslednici
kojih će u prvo vreme
biti dovoljno
neutralnih
da se oporave
svitanja
ionako besmisleno
umonašena jednoličjem
navike
da gledamo Sunce na istoku
ili bacamo otpad u zalihe mrtvila.
I ti ćeš me se sećati.
I oni koji bi da pročitaju
nevidljive bljeskove
kad im navrnu suze na oči
oplesnavilog mrštenja
nad mojom rakom.
Njih čekam zagrljajem kojim širim Nebo
od pospanog naoblačenja.
Sa slikama
koje niotkuda nailazeći
izdisajem čudjenja
tapaciraju trenutak
ugrobljavanja
praznine sahrane.
Ne bih ni rekao drugačije
pa i da dobijem pažnju ćutnje celog sveta!
Mazihizterisjki aplaudiram neruonskom ehzsplozijom ravnodušnosti svesaznajnoj audiciji Istine.
A i kada se stvarnim učini
da je razumljeno do kraja
blagosiljaće me
mirisom maslina
gastronomi zebnje.
Jer video sam sada
budućnost shvatljivu jezikom tada.
Njima će biti onda
baš kao i nama
od sada.
drukčija putanja
skupljanja dosada.
II
Više se ne obraćam samo poznatom prijatelju.
I kad napišem
to Mnogima mislima nastaje
drukčijom brzinom
spuštanja Astronauta Volje
balustradom Srčanih zalisaka.
Onog kojeg nisam zavoleo
konačno sam razumeo.
A jedva sam mogao
da sačekam
da mogu
da pročitam
da je nešto i napisao
dok je zapravo crtao
užrebljene pejzaže!
I konačno čujem
kako drugi slušaju dok još
i ne shvataju da im to neke misli nastaju
onda kada ih osete
svojim.
Slušam ih u slušanju svoje tišine.
Bar tu
ne čujem nikoga.
Možda sam ja tu stigao
a možda su svi otišli
kad sam prestao
da isprobavam sumnju.
U jednom trenutku
i trenutak će imati tvoju svest.
Tim činom
obogotvorenu inatiju.
Jer sve će biti
ako već nije bilo.
Nekima po ko zna koji put.
Nama svakako stalno.
III
Iscedjeno obožavanje
rovari obrise obraza
tragovima puževih sustizanja
prašine svetlosti
po okamenjenom licu
nasmejane statue
Vedioca
u Hramu Negovanja Praznine
sagradjenom samo meni lično u sećanje
na sve to što
će se tek znati
i meni pripisati
da sam znao pre svih.
To je još uvek
zakonitost sudbine
ove pregrejane planete
u melasi ništavila.
Još uvek reciprocitet prkosa
jednog nad svim.
Često se tu vratim
kad u nekoj od stvarnosti
shvatim
koliko nigde nisam
zastupljeniji
pripadnik čovečanstva.
A i vi ćete
kad se umorite,
doći u taj auditorijum čudjenja
gde uglavnom
nema nikoga
kad se obavlja liturgija
pričešća samoće.
Obrisom mahanja dragog prijatelja
ukrasili su Kraljevski zidari
ugravirane zlatne kolonade
baštom svetlosti
okupanog atrijuma
oko mojih okamenjenih stopala
u središtu
raspakovane kupole.
Ako mi neko i vidi lice
oslepeće od dugotrajnog
čkiljenja u gejzir svetlosti
kojim obrušavam se
od negde odozgo
u središte te kupole
tog mesta
posvećenog meni u čast
obrisima davnog sećanja
pa i na ove reči.
Kad oslepite baš kao ja
videćemo se baš kako treba.
In Nomine M.I.L.K.
Herman Leon
Kosmički Beograd
23.01.2009.
