September 18, 2011



Четвора врата да се отворе у један трен
кроз Поглед Радошћу Задобивен.
У Бесконачном Праску, усталасан Океан
откључава Бездан.



Где Нигде има Име
а ниједан пут
обнажује Знак



којим к себи
доспева корак наклона
којим исти је
И Почетак.



Растачући Светлост
Свечаност Пузећи Маршира.



Пркос исклесан пијуком искре
разгранава уроњене прсте
у коси скулптуре.





Херман Леон
М.И.Л.К.
тротоар Космичког булевара између бројева
233218 и 652184
а недалеко од Београда из 2009-е

February 12, 2011

Ogrnem se Dimenzijom i...


Gledam se muzikom.

Iz profila

rastem.

Spreda gibam granicu

primicanja

odmicanja

primicanja

odmicanja.

Čudim se.


Noćima, uglavnom

slušam se muzikom.

U dubini, rastem.

U daljini nestajem.

U sebi se ogledalom

označavam

na svakom pravcu

primicanja

odmicanja

primicanja

odmicanja.

Čudim se

mislima koje me čine

Kosmosu preporučuju

za radne zadatke

uredjenja Svemira.


Kome nisam realan...-

u pitanju je samo jezik

uvidjanja.


Ispred sam vremena većine

koja bi u meni da se ogleda

dok slušam se i gledam

muzikom,


koju bi malo ko da čuje


Kad i ja.


Zato nisam

spreman da nestanem

da prestanem da živim

jer se nekome ne dopada

što slušam se i gledam muzikom

nego "ko sav normalan svet"

ne jadikujem nad sudbinom

nacionalnih jadnika

čak i ako mene neko takvim smatra!


Ne prestajem da pretpostavljam

šta još nisam dobro razumeo.

Isponova i isponova raščitavam otkopana Grobilišta

zabačenih istorografija

osenčenih hijergolifima

prevazidjenih civilizacija.


Nikad ne sudim šta bi drugi trebali

da rade sa sobom.

Njihovu Zavist Stavim Iza

i pobrišem s nedeljnim čišćenjem Hrama,

ovog kreveta ovde

i onog stola tamo,

gde se proteže i moj Dvor

i ova Imperija,

možda još nekom kolevka našeg naroda,

možda samo meni Iluiminacijom Prkosa

osvedočeno trajanje i mog

Vremena.


Samo Zavist Ubija.

Jer Ubistvo nije Božija izmišljotina.


A Zavist je naseobinama Ljudi

postalo magičnom tajnom prapostanka.

Tudjih krivica nakupljena sećanja

svih naroda, od čoveka do čoveka

razbacana obećanja.


I napred, kako ići

ako će nas stići

neispunjenog čekanja

obećani trenutak?


Muzikom se gledam

i slušam, a ovim pismom

mirim sa sobom.


I onda samo Ponekad


pokažem nekome

možda svakom i svima a možda Niko

uspe da pročita i ono

što ja pisao nisam

al' medju rečima se

kolebljivo misticifira

zaboravljajuće sećanje.


Tako postojim predaleko od konačnog

Prosvetljenja,

na svu sreću!


Jer Umreti

moram bar jednom probati,

da bi imalo smisla

sve ovo što je imalo

smisla živeti.


I sa tim budućim sećanjem

Unapred Postojati.



M.I.L.K.

12.02.2011

Kosmički Beograd