Fragment Drugi

"već sada tu na prvom retku"
daću nastavak početku.

Nenadano, za svog života, mutirao sam iz individualnog u mnoštveno i sebe smatram civilizacijom, koja nije ni u čemu dosegla savršenstvo odnosa, sem u toj stavki, da se od drugih ljudi razlikujem svesnim izborom da se osećam i ostvarujem kako ja smatram da bi nivo jedne civilizacije trebao da postoji.

S jedne strane, nasuprot mnogim teorijama i hipotezama, stoji neuništiva činjenica da živimo na nekoj planeti, da smo uspeli da primetimo da imamo jednu zvezdu u blizini ( oko koje nema vazdušnog omotača, bar za sad ), lebdimo u polumraku, nekim silama zauzdani u odnosu interesnih strana, i ima nas prilično veliki broj, koji stalno raste, unatoč neprestanim upozorenjima, da će nas prenaseljenost ubiti u pojam, i tako, da mutiramo sopstvenu humanost. Više se plašim programirane naseljenosti nego prenaseljenosti, u koju, ne verujem. Samo oni koji su isuviše opterećeni mišlju da bi baš oni mogli doživeti neki vid besmrtnosti, uzrokuju strah od prenaseljenosti, a potom i mnogi sugerišu sebi tu opasnost kao merodavni simptom opšte unesrećenosti sveta. Odatle se radja višelična psihoza homofobije, koja sama po sebi, pak, sebe razmnožava kroz individualne opsege zavisti. Zavist pa Sebičnost, zajedno, najbolji kvalitet paterije zla.

S viših nivoa hijerarhije saznanja, dopiremo do istih premisa usitnjavajući pogled na perspektivu. Živimo dakle u Svemiru, a ne na planeti Zemlji. Na njoj smo prisutni fizičkim oblikom, koje nazivamo telom. Baš tako i Zemlja svojim telom, živi na "nekoj" Zemlji, kao što joj je duh ovde negde svuda oko nas, s obzirom da je njena snaga i veličina opsega srazmerna broju stanovnika koji osećanje svojih tela trebaju njoj zahvaliti.
Odbijanje, visoko tehnološki uredjene civilizacije ljudi na Zemlji, danas, da se odnosi prema Zemlji na isti način kako ljudi očekuju da im se Univerzum obrati, dovodi nas u direktan sukob sa matricom Planetarne svesti, i udaljava nas od suštine smisla naše egzistencije. Tako za opšte zagadjenje nije kriv čovek, nego kompanija u kojoj je čovek zaposlen. Tako, za opšti kolaps vrednosti, nije kriv čovek ni kompanija nego nepostojanje planetarne svesti o ozbiljnosti bitisanja iskrenošću. Nemajući iskrenost u svim našim komunikacijama i kontaktima medju nama i sami sa sobom, zamenjujući to stidom, sramom ili pravom na mišljenja, i ne možemo deliti višedimezionalne planove Planetarne svesti.
Mi, svako sam sa sobom, treba da upravlja svetom kao jednim svojim bićem. Onim kojem teži u svojim nadama i željama, u svojoj veri i radu. Svako treba da pristupi komandama sopstvenog Razuma i rukujući njima, dodje do platforme na kojoj je moguće uveriti se da to treba i već radimo svi. Imajući svest da to radimo nesvesno, od rodjenja, steći ćemo mogućnost koju zovemo pravom slobodne volje, da i naučimo da učimo to upravljanje, onim metodom kako je to omogućeno i u nesvesnom.
Upravljajući Svetom, svaki čovek dolazi do najviših i najdubljih referenci i determinanti, kako postoji takvim kakvim je. Tako saznaje od sebe i sobom.
Oslobadjajući u sebi, to Biće, potpuno posvećeno Planeti, Planetarnoj Svesti, Jedinstvenom Nivou Poimanja Identičnosti Trenutaka, oslobodićemo od pradiwnina zarobljen duh u nama, koji se sa svakom generacijom, sve više zatvarao u sebe, bežeći od raznolikih zabuna i nasumično prihvaćenih iluzija, koji će sebi stvoriti još jedno telo ali ovaj put na površini ove iste Planete na njenom Mentalnom planu. Na taj način, mnogo manji prostor u fizičkom smislu, biće u mentalnom prožimanju Planetarnom Svesti, umnožen do fantastičnih i danas nepostojećih mera.

Da to će jednog dana, svima nama, tada biti jasno i sasvim normalno stanje. A svakom početniku, deluje nemoguće da će taj dan doživeti. Ali to se dešavalo mnogo puta do sada na ovoj planeti, čak se u svakoj godini desi nekoliko puta. Medjutim, kvalitet tih dogadjaja je izgubio svoju kreacijsku vrednost, tako da se prisustvo Planetarne Svesti, jednostavno zaboravilo. Taj poseban oblik amnezije, uzrokovan različitim vrstama Zavisti i Sebičnosti, ( da ne detaljišem ! ), uzrokom je pobune Energetskih sklopova Planetarnog Bića, onog koje živi u Svemiru svuda oko nas. Te ako uskoro ne dodje do odredjenog tipa dezinfekcije, sistema, To će nas biće raspoznavati virusima, a ne stanovnicima, što je isključivo greška svih ljudi, u manjoj ili većoj meri, "zaslužnih" pojedinaca koji su predvodili mnoge, od kojih većina nije pravilno razumela, smisao ideje vodilje
Planetarno Biće Zemlje, okruženo je svojim sunarodnicima, planetama i zvezdama, i baš kao što razne nacije i politički sistemi na površini Zemlje, stvaraju razna savezništva, ne bi li što duže postojali u ustaljenim navikama, koje teško menjaju, i ono će potražiti pomoć od drugih planeta i zvezda, kada ne bude više u stanju da se samoisceljuje. Posledica tog čina na nas njene stanovnike, nekima će i te kako goditi, ali nekima neće jer ili nisu svesni Planetarne Svesti ili su dovoljno zaduženi svojom oholosti, te nemaju vremena da pozitivno posumnjanju da su na pogrešnom putu.
Oni će potpuno pogrešno razumeti mnoga "čuda" na Nebu.

Jer sve se svodi na nedoučenost jezika kojim razumemo, bilo na njegovu ograničenost bilo na naše sopstveno samoograničenje, šta nam je dovoljno a šta nam je suvišno.

Budemo li bar pokušali da razumemo ka kojem obliku se pokrenulo Planetarno Biće u svojoj novoj isceljujućoj fazi, bićemo bliži mogućnosti da čak bez drastičnih promena naših ustaljenih potreba i navika, pristupimo toj simbiozi i sinergiji radi Sinarhije sa samim Arhetipom kako ljudske rase tako i inteligencijom Univerzuma, kojom se Bog kreator služio, izmišljajući našu autentičnost.
Našu individualnu unikatnost.

Jedan čovek sam prema sebi u stanju je da učini sve što je potrebno njegovoj bitnosti.
Masovnost izlaska u susret ovoj ideji, nije potrebna, iako pospešuje kvantni naboj različitih kvaliteta. Možda masovnost može biti zanimljiva naučniku, da je istražuje radi kreacije neke mašine ili programa koji bi na isti način funkcionisao u svom domenu, ali sama po sebi je ništavna, jer najjednostavnije primećeno, Duh je neizmeriv i njegova snaga nespojiva sa količinom, kao vrednosti.

Moram još jednom ponoviti, da bi svakome bilo jasno da sam vrlo uvredjen kad god primetim bilo kojeg čoveka da je u stanju da bilo pasivno ili aktivno, poriče i duševnost i duhovnost, a napose žiwotnost, Planete Zemlje. A o njenoj unikatnoj i drewnoj Inteligenciji, da ne govorimo! Nismo stekli pravo da joj se tako obratimo jer se niko od nas s njom još nije zbratimio, što je stvarno veliki propust. Vodećih i tako zvanih, "javnih ličnosti", veliki greh!
A koliko smo u stanju uraditi, svako sam za sebe, i od sebe, to ne bih da počinjem. To prepuštam svačijoj inteligenciji da se seti i otkrije sama. I najviše me zasmejavaju, veliki globalno anti-globalni pokreti koji treba da probude u ljudima ovu pažnju i da opštim mentalnim i psihičkim angažovanjem, spasu što se spasti može, dok oni koji su posredno~neposredno odgovorni, oni ne stižu ni da odspavaju bez prkosa. Običnim slengom rečeno, oni su VIP. Oni su povlašteni, našom nepažnjom prema ključnoj referenci susretanja sa Planetarnim Bićem, prema Smernosti i Doslednosti. To ne znači da treba da im sudimo ili ih proganjamo. To bi značilo da treba da prestanemo da ih slušamo i trpimo njihova lažna obećanja kojima smo i dovedeni u ovaj problem Jer, i oni su ljudi. Zato im se oprašta, sve dok svojim delovanjem ne ugrožavaju slobodnu svest i pravo na život, svakog čoveka i naravno, drugih živih bića. Tek kada su posredno~neposredno odgovorni, za ugnjetavanje ljudske svesti, društvo je pozvano da Prosudjuje njihovo bitisanje i njihove težnje. I samo, i samo, i samo zbog tog zaustavljanja naših putanja a zbog njihovih grešaka, su nam dužni i valja ih sankcionisati odredjenim dugom prema nama, jer mi ne možemo znati da li naše kažnjavanje našeg roda može uvrediti Planetu.Ne, mi to nikako ne možemo znati.

Svako sam za sebe. Vodje su nepotrebne. Ponekad, da organizuju susret istomišljenika ili upravljaju dogadjajem kojim se ta ideja oglašava i budi uspavane, zvanje vodje može biti tehnički kvalitetno i usluživo. U svakom drugom smislu, danas je suvišno. Svaki čovek može i treba sam da sebe suoči sa pitanjima koja ga podsećaju ko je i naposletku sa Bogom, i samim tim svako vodjstvo mu je smetnja, da bolje vidi i uoči, pravce kojim mu se Bog, Suština, Univerzum, kako god ga oslovio, obraća. Ko sumnja da mu se Bog nikada nije obratio, šteta se radjao.
Čekanje na vodju, omogućava umišljanje nestrpljivih da sebe vodjama oglase.
Oni koji tako postupaju, uvek me rastuže što ih zbog toga, neću ni poznavati i najverovatnije potpuno zaboraviti, kao da ih nikada nisam ni susreo. Strašno je, velim, vreme za život, izgubiti u toj opsesiji vodjstva ljudi. I čudiću se u raznim oblicima života, nikad ne nalazeći jedno jedino opravdanje za tu suvišnost.
Vera je najbolji vodja. A ako Veru povezujete sa Bogom, grešite. Sama po sebi, vera je jedina snaga, nekad nerazumljiva a nekad sasvim jasno uspevamo nazreti konfiguraciju njenog spektra. Verovati u Boga, je zaostala vrednost, koja je nekada bila potrebna a kojoj je danas smisao suočen s pojmom Boga, suvišan. Poimanje postojanja Boga, uslovljava kao svoj prvi zametak snage, inspiraciju Vere. A greška je u tumačenju značenja svih tih reči a ne u tim stanjima ili saznanjima tih stanja. Na način kojim se obraćamo sebi, treba obratiti pažnju, jer je to onaj jezik kojim se i s Bogom, biće života u svakom biću, razume i susreće u jasnoći. Stoga ako ste ćutali u svojoj samoći, to bi mogli sada da promenite i malo porazgovarate sa sobom. A ako vam se učini da u sebi naidjete na još nekoga, tek da znate da ste to isto vi, samo ste na Taj oblik sebstva vam, zaboravili ili ste znakove raspoznavanja, svojim dugotrajnim ućutkivanjem ispremetali. Mnogo nedovršenih statua, krasi taj Paladium bivstva od kojeg smo sačinjeni. A kad neko pretera u umišljanju sebe, postane višestruka ličnost, taj psihotički trojanski konj. O njima i o posledicama njihovog umnožavanja, će tek da se stvara istorija tamo u daljoj budućnosti ove civlizacije.