Не не још рођен нисам...не не...ово филм је неки...програм грешком уписан!?

У самоћи мириса

недуго после кише сакупљених,

ведао сам неке повјести

над судбином народа.





Како друкчије

како још једном и друкчије

казати,

мени увек јасне празнине

неиспуњене смислом

обнажене самоћом?!



...проказати, приказати, доставити извештај

никад комплетне комисије

суочене са изазовом дефиниције

увек прошлог тренутка

недовршеног у олуји инспирације?!



...неким другим писмом? али то ће онда бити умишљање елоквенције...малограђански комплекс удружене опструкције и плеоназма!



Или сликом?



Ах, сликом...сликом...



можда бих и сликом

досегао исте границе

са којих се бесомучно слива

неодређени спазам ништавила...

које непрестано надире у невидљивој празнини празнине.



Можда бих требао пробати...представом неком

употпунити услове

с којима долазе затворене речи

које нико никада

отворио није.



Не смем ни знак питања, да оставим иза речи...



Плашим се – неко ће их неозбиљно

озбиљном суштином умислити!



Не смем изгледа ни мисао више

гласно да покажем, кажем, напишем, осликам, одсвирам...

а и вајати знам...



Ужаснем се кад видим шта се може збити ако покажем да знам.





Толико су људи позаборављали све...

просто ми се некад чини...

не не још рођен нисам...не не...ово филм је неки...програм грешком уписан!?





Чудо једно..првих дана кад први стих написах написаним остаде и у неким зидовима...

"Дивљење моје с тобом корача.

Испод крошњи воћке неке срећу се наша буђења".



Тај ме је први стих до овде довео...да све те људе знам, да признајем да они нису ја, да ја нисам они...

да су стварни, да их уважавам, да знам и оне који много прљају овај свет али ето нека их нек и они имају могућност

да потраже место свог заборава...



Можда некоме и успе.

Ја нисам престао да знам

па место ни тражио нисам.



По томе сам друкчији али посебнији одбијам да будем.

Можда им још неискорењени понос не дозвољава...

можда кад све сазнаш

умиреш од беснила?







Стога, само су тумачења

свима доступна

а да не могу бити

осуђена на заборав.



Тумачити онда, нека може свако.

Коме то право ускратимо

себе на ужас срамљења осудисмо.



Мисли не постоје. Можемо их створити

а кад се остваре, неким делом подсете нас да јесу

да су постојале, да смо их ми створили...можда...некад...

ко би се тога тачно сетити могао?!,



Док се не остваре....



Мислима се не могу звати.



Јер цео овај свет, мисао је једна.

Можда у средишту Божјег Богатства...

Можда у ништавилу суноврата Огледала....

Можда није а можда и јесте а можда и чекамо одговор а можда га и нема...



Ако дозна истину

било ко...

којим језиком да је каже

којим изразом да је искаже

а да ни њу ни неког

њеном појавом

не убије?



Колико је само изгубљених речи

на врховима историје?



Чуднило извире непрестано где се такве речи бацају...

а око самог извора тог бљештавог гејзира ( јер бљештавило само чуђењем настаје )

замишљено спавају

никад створене мисли.





Можда се могу

бар покрити

да се не смрзну

у таквој бескрајно настајућој светлости дана

и вечно ведре ноћи

без Месеца и Звезда...





Лепа Туга штити мир свемира.









мој наклон тумачима

М.И.Л.К.

Космички Београд, 15. новембар 2010

сенима пријатеља и друга, Љубе Дапчевића