Gledam se muzikom.
Iz profila
rastem.
Spreda gibam granicu
primicanja
odmicanja
primicanja
odmicanja.
Čudim se.
Noćima, uglavnom
slušam se muzikom.
U dubini, rastem.
U daljini nestajem.
U sebi se ogledalom
označavam
na svakom pravcu
primicanja
odmicanja
primicanja
odmicanja.
Čudim se
mislima koje me čine
Kosmosu preporučuju
za radne zadatke
uredjenja Svemira.
Kome nisam realan...-
u pitanju je samo jezik
uvidjanja.
Ispred sam vremena većine
koja bi u meni da se ogleda
dok slušam se i gledam
muzikom,
koju bi malo ko da čuje
Kad i ja.
Zato nisam
spreman da nestanem
da prestanem da živim
jer se nekome ne dopada
što slušam se i gledam muzikom
nego "ko sav normalan svet"
ne jadikujem nad sudbinom
nacionalnih jadnika
čak i ako mene neko takvim smatra!
Ne prestajem da pretpostavljam
šta još nisam dobro razumeo.
Isponova i isponova raščitavam otkopana Grobilišta
zabačenih istorografija
osenčenih hijergolifima
prevazidjenih civilizacija.
Nikad ne sudim šta bi drugi trebali
da rade sa sobom.
Njihovu Zavist Stavim Iza
i pobrišem s nedeljnim čišćenjem Hrama,
ovog kreveta ovde
i onog stola tamo,
gde se proteže i moj Dvor
i ova Imperija,
možda još nekom kolevka našeg naroda,
možda samo meni Iluiminacijom Prkosa
osvedočeno trajanje i mog
Vremena.
Samo Zavist Ubija.
Jer Ubistvo nije Božija izmišljotina.
A Zavist je naseobinama Ljudi
postalo magičnom tajnom prapostanka.
Tudjih krivica nakupljena sećanja
svih naroda, od čoveka do čoveka
razbacana obećanja.
I napred, kako ići
ako će nas stići
neispunjenog čekanja
obećani trenutak?
Muzikom se gledam
i slušam, a ovim pismom
mirim sa sobom.
I onda samo Ponekad
pokažem nekome
možda svakom i svima a možda Niko
uspe da pročita i ono
što ja pisao nisam
al' medju rečima se
kolebljivo misticifira
zaboravljajuće sećanje.
Tako postojim predaleko od konačnog
Prosvetljenja,
na svu sreću!
Jer Umreti
moram bar jednom probati,
da bi imalo smisla
sve ovo što je imalo
smisla živeti.
I sa tim budućim sećanjem
Unapred Postojati.
M.I.L.K.
12.02.2011
Kosmički Beograd
