Sinarhija Civilizacija

2011-09-18T05:07:00.000+03:00

Четвора врата да се отворе у један трен
кроз Поглед Радошћу Задобивен.
У Бесконачном Праску, усталасан Океан
откључава Бездан.

Где Нигде има Име

а ниједан пут
обнажује Знак

којим к себи

доспева корак наклона
којим исти је
И Почетак.

Растачући Светлост

Свечаност Пузећи Маршира.

Пркос исклесан пијуком искре
разгранава уроњене прсте
у коси скулптуре.

Херман Леон

М.И.Л.К.

тротоар Космичког булевара између бројева
233218 и 652184
а недалеко од Београда из 2009-е

Ogrnem se Dimenzijom i...

2011-02-12T03:00:00.006+02:00

Gledam se muzikom.

Iz profila

rastem.

Spreda gibam granicu

primicanja

odmicanja

primicanja

odmicanja.

Čudim se.

Noćima, uglavnom

slušam se muzikom.

U dubini, rastem.

U daljini nestajem.

U sebi se ogledalom

označavam

na svakom pravcu

primicanja

odmicanja

primicanja

odmicanja.

Čudim se

mislima koje me čine

Kosmosu preporučuju

za radne zadatke

uredjenja Svemira.

Kome nisam realan...-

u pitanju je samo jezik

uvidjanja.

Ispred sam vremena većine

koja bi u meni da se ogleda

dok slušam se i gledam

muzikom,

koju bi malo ko da čuje

Kad i ja.

Zato nisam

spreman da nestanem

da prestanem da živim

jer se nekome ne dopada

što slušam se i gledam muzikom

nego "ko sav normalan svet"

ne jadikujem nad sudbinom

nacionalnih jadnika

čak i ako mene neko takvim smatra!

Ne prestajem da pretpostavljam

šta još nisam dobro razumeo.

Isponova i isponova raščitavam otkopana Grobilišta

zabačenih istorografija

osenčenih hijergolifima

prevazidjenih civilizacija.

Nikad ne sudim šta bi drugi trebali

da rade sa sobom.

Njihovu Zavist Stavim Iza

i pobrišem s nedeljnim čišćenjem Hrama,

ovog kreveta ovde

i onog stola tamo,

gde se proteže i moj Dvor

i ova Imperija,

možda još nekom kolevka našeg naroda,

možda samo meni Iluiminacijom Prkosa

osvedočeno trajanje i mog

Vremena.

Samo Zavist Ubija.

Jer Ubistvo nije Božija izmišljotina.

A Zavist je naseobinama Ljudi

postalo magičnom tajnom prapostanka.

Tudjih krivica nakupljena sećanja

svih naroda, od čoveka do čoveka

razbacana obećanja.

I napred, kako ići

ako će nas stići

neispunjenog čekanja

obećani trenutak?

Muzikom se gledam

i slušam, a ovim pismom

mirim sa sobom.

I onda samo Ponekad

pokažem nekome

možda svakom i svima a možda Niko

uspe da pročita i ono

što ja pisao nisam

al' medju rečima se

kolebljivo misticifira

zaboravljajuće sećanje.

Tako postojim predaleko od konačnog

Prosvetljenja,

na svu sreću!

Jer Umreti

moram bar jednom probati,

da bi imalo smisla

sve ovo što je imalo

smisla živeti.

I sa tim budućim sećanjem

Unapred Postojati.

M.I.L.K.

12.02.2011

Kosmički Beograd

Не не још рођен нисам...не не...ово филм је неки...програм грешком уписан!?

2010-11-15T03:56:00.004+02:00

У самоћи мириса

недуго после кише сакупљених,

ведао сам неке повјести

над судбином народа.

Како друкчије

како још једном и друкчије

казати,

мени увек јасне празнине

неиспуњене смислом

обнажене самоћом?!

...проказати, приказати, доставити извештај

никад комплетне комисије

суочене са изазовом дефиниције

увек прошлог тренутка

недовршеног у олуји инспирације?!

...неким другим писмом? али то ће онда бити умишљање елоквенције...малограђански комплекс удружене опструкције и плеоназма!

Или сликом?

Ах, сликом...сликом...

можда бих и сликом

досегао исте границе

са којих се бесомучно слива

неодређени спазам ништавила...

које непрестано надире у невидљивој празнини празнине.

Можда бих требао пробати...представом неком

употпунити услове

с којима долазе затворене речи

које нико никада

отворио није.

Не смем ни знак питања, да оставим иза речи...

Плашим се – неко ће их неозбиљно

озбиљном суштином умислити!

Не смем изгледа ни мисао више

гласно да покажем, кажем, напишем, осликам, одсвирам...

а и вајати знам...

Ужаснем се кад видим шта се може збити ако покажем да знам.

Толико су људи позаборављали све...

просто ми се некад чини...

не не још рођен нисам...не не...ово филм је неки...програм грешком уписан!?

Чудо једно..првих дана кад први стих написах написаним остаде и у неким зидовима...

"Дивљење моје с тобом корача.

Испод крошњи воћке неке срећу се наша буђења".

Тај ме је први стих до овде довео...да све те људе знам, да признајем да они нису ја, да ја нисам они...

да су стварни, да их уважавам, да знам и оне који много прљају овај свет али ето нека их нек и они имају могућност

да потраже место свог заборава...

Можда некоме и успе.

Ја нисам престао да знам

па место ни тражио нисам.

По томе сам друкчији али посебнији одбијам да будем.

Можда им још неискорењени понос не дозвољава...

можда кад све сазнаш

умиреш од беснила?

Стога, само су тумачења

свима доступна

а да не могу бити

осуђена на заборав.

Тумачити онда, нека може свако.

Коме то право ускратимо

себе на ужас срамљења осудисмо.

Мисли не постоје. Можемо их створити

а кад се остваре, неким делом подсете нас да јесу

да су постојале, да смо их ми створили...можда...некад...

ко би се тога тачно сетити могао?!,

Док се не остваре....

Мислима се не могу звати.

Јер цео овај свет, мисао је једна.

Можда у средишту Божјег Богатства...

Можда у ништавилу суноврата Огледала....

Можда није а можда и јесте а можда и чекамо одговор а можда га и нема...

Ако дозна истину

било ко...

којим језиком да је каже

којим изразом да је искаже

а да ни њу ни неког

њеном појавом

не убије?

Колико је само изгубљених речи

на врховима историје?

Чуднило извире непрестано где се такве речи бацају...

а око самог извора тог бљештавог гејзира ( јер бљештавило само чуђењем настаје )

замишљено спавају

никад створене мисли.

Можда се могу

бар покрити

да се не смрзну

у таквој бескрајно настајућој светлости дана

и вечно ведре ноћи

без Месеца и Звезда...

Лепа Туга штити мир свемира.

мој наклон тумачима

М.И.Л.К.

Космички Београд, 15. новембар 2010

сенима пријатеља и друга, Љубе Дапчевића

Tekst Tal'Beta Vode

2010-05-22T03:03:00.002+03:00

Kvalitet modaliteta ljubavi

ispunjen naponom sile svesti

razumevanja namere volje

preobrazbe značenja reči

smisla vrednosti snage

potencijala kretanja energije

konstrukcijom istinitog osećaja

kombinacije elemenata vizije

strukturom rasporeda misli

principa ritmičkog prepoznavanja

fluidnog nizanja sećanja

shvaćenog dvostrukim smislom

smera ispunjavanja praznine

opisivanja kruga svetlosti

ravnom mrežom punine

stopljene preko tame

izuzetnog pritiska brzinom

dopuštanja sopstvenim prihvatanjem

apsolutne mere beskonačnog

kroz minus jednu sekudnu po kvadratu

polja svesti hiljadu i jednog stepena

količinski fokusirane energetske vrednosti

kombinacije značenja informacije

sistemom sklapanja analogija

asocijacijom zvučanja značenja

spram kontemplacije namere

odlukom izabrane odrednice

potrebne situacije za oblik

veličine prostiranja ravnoteže.

Herman Leon aka MILK

jun 1997

H501L compose this :)

2010-02-08T04:42:00.001+02:00

Свечаност Пузећи Маршира

2009-12-26T04:12:00.004+02:00

Четвора врата да се отворе у један трен
кроз Поглед Радошћу Задобивен.
У Бесконачном Праску, усталасан Океан
откључава Бездан.

Где Нигде има Име
а ниједан пут
обнажује Знак

којим к себи
доспева корак наклона
којим исти је
И Почетак.

Растачући Светлост
Свечаност Пузећи Маршира.
Пркос исклесан пијуком искре
разгранава уроњене прсте
у коси скулптуре.

Херман Леон ака М.И.Л.К.
тротоар Космичког булевара између бројева
233218 и 652184
а недалеко од Београда из 2009-е

Inspired with "Drunk As Monk" by Banco de Gaia

2009-06-10T05:21:00.006+03:00

Gerhan Zadikov Testament

Suočen s dubokim osećajembespomoćnosti i neuspeha, dugotrajnog samoništavljenja, Gerhan Zadik, biispisan svetlošću u svom sjećanju.

Zaustavio je više toga, ali to jeuslužno zaboravio i time će se baviti drugi, ako ikad naidju putevima koje jeon nanovo ucrtao tamo gdje su još čileli predznaci stvaranja. Upisujućiobrisima sopstvenog voljenstva, dičio se uznemirenjem drhtanja zemlje kojom jehodio. To je bilo njegova osmjeha djelo. Zamonašeno, uspavanog prkosa trvenjuvetrova.

Živeo je izmedju.

Tu najverovatnije nema nikog.

Ili ako ima, udaljenosti se mjerevječnostima na preskoke.

Dvoumljenje nije poznavao. Spisakizveštaja koji su svakodnevno pristizali kroz čeljusti njegove nutrine, nedugopošto se osjetio savršenim, usjecao je zlatnim izlivima, kamenu tišinu.Mreškanje šume njedrilo bi te sadržaje, što su mu ga prinosili s učitvompremisom, zaljubljeni Osnivači Svetkovanja.

Zamolio je samog sebe da se neprestane voljeti, istraživati osjećanja što se voljenjem stapaju sarastopljenom vrelinom užarene maske u koju će se uliti njegovo lice. Ogrnućepoglede tudjina plaštom lahorastog okeana, da bi svako mogao da svedoči samosvojom odlukom.

Tako će reći neizrecivo, madaispisano hijeroglifisanjem bezdušja.

I raspoznavati sve druge koji suistim činjenjem sebstva im, spoznali jedinstvenost Obožavanja postojanja,bivanjem sopstvenom svijesti.

Strahom ozidane terase, nadklisurama izrovanim čekanjem, zubasto su caklile mjesečinom prebrisana kosmičkajezera, tu negdje u njegovom uhu. Čuo je odblesak neutabane staze, i shvatio dasve to što je Rasuždenijem pojmio, zadobio, osvojio, darovao sebi slobodomOslobodjenja,

Ne želi i dalje nikom da preda.

"Jezik isponova moramispisati, slova izumjeti, glasove uskladiti, tonove uzvisiti, odjek izdahnuti,da bih uspio sobom znati da je znanje znanjem uspavano. U snu Sna.

Unutar udubljene dubine, gdjebesmisao zavesa je od zastava Sreće."

Kazao je.

"Izvidati rane uraslihpredvorja, da se mogne koraknuti bez sustezanja, veličanstvenim odorjem, a daglasovi absurda, ne uzdignu svoje potiljke ispred lica Svetaca, da se neusokoli taštine jastvenost.

Raspoznati Braću i Sestre im.

I kazati dovoljno da se i smrtućuti."

Znao je.

"Liturgijom morskog dna,ovenčati kupolu iskrušće svežine, nad plesom ovim kojim se ne sustežem isticatijasnoćom, zarad sebstva mi, i svijetu mira od mene radi. Da se Radost ostvari iSvijesnost Porodi svima."

Darovao je.

II.

Video sam da nisu videli. NekoVidi a neko gleda udvaranjem srcu Sirena.

A tek što nisu znali budnisanjati! Maštarili i pazarili nad svojom patnjom.

Strašna Grehota čistoj misli nadar.

Tu nema prijateljstva – prelaznogdoba prisutnosti svjesnom svjedočanstvu bivstva nam. A onda i nema dokazaistinjenju i vremenu nije dopustivo stati.

No, stali su. Mnogi.

To je taj izbor dat od Boga,svakome i svemu.

Staju baš tamno gde ne treba,

Skupljaju viškove vremena, lažućisebe da će znati kad zatreba, razvući skupljeno u veliku zapreminu.

Znali bi kad bi poštovali mjeru idržali se njenog značenja u svemu. Vježbali svim i svačim, sadržajstvo vjere. Ali baš to bi da ukradu, daprepišu, da zapamte, možda i otpjevaju, samo da ga svojim zovu. Grehotaneutaživa! Najviše je onih koji bi da gasamo prodaju ili nekome prebace, samo da ih ne opterećuje užasa svjedočanstvoda im ni dijelom ne pripada!

Istucano združenim zavistimabrusilicom drewnog znamenja, nevično da se prikaže bilo gdje, znanje mjere se snjim i srodilo. Njima na nauk a svima na

vidjelo.

III.

Svaki taj kamen kojim bi serečeno sagradilo da osvedočuje smisao suštine te mjere i tog spoznanja, unapredje osmišljen kao spomenik rotaciji sveg postojećeg izražavanja Božanskepromisli.

Tako postaje poseban jersjećanjem kako je odredjen i objašnjen, postaje znamen zaveta kojim se vjeraosnažuje nanovo, vazda se proglašavajući oživljenom, sjećanjima tim.

I kamen zabridi, i život izsvakog bića se okuplja na tom mjestu da slavi od uma Čovjekovog ostvarenjeBožjeg Sna.

Divni se prisustvom Divljenje samo.

Dviženije Razdušja.

Nema riječi da sereči učine

izrečenim.

===

Ja se obratih ljudima

a ko ne razumije,čovjekom ga neću uvažiti.

Herman Leon – M.I.L.K. – 9.06.2009. Kosmički Beograd

Kad bi Čovek mogao da vidi sebe

2009-06-09T15:18:00.004+03:00

Kad bi Čovek mogao da vidi sebe

Sergeju Jefimovichu Atanskom

... u zabačenoj svesti svoga lica

u prizorima koji se ne mogu sakriti

kako se oseća da jeste

kako pretpostavlja da je nemoguće...

u slici onoga gde se očima ne dopire

gde je nemoguće označiti reč

istražiti melodiju pamćenja

zauzeti momenat otkrovenja

i

biti

SAM

načinom koji nije zabeležen

niti se može naslutiti

samoćom.

II.

"Ko će me

poslušati...

razumeti šta sam kazivao...

primećivati me u slobodi...

doticati u strahu od tajne sumnje...

mirisati u vazduhu likom na jutarnji prizor neba

i ne verovati u zebnje da upravljam ma čime

do željom da postojim kako sve može biti moguće?

Ko će me

raspoznati

u

Nemilosrdno Obožavajućem

Sebstvu

kojim

Nemilosrdno

Obožawam

Se?

Ko će i ostati u sebi.

Nestati za susrete.

Osetiti u tome

svu suvišnost dokaza...

Ko ce ukrasti reči

koje ne razume

da bi bio Bolji

pre Mene

Savršeniji

u društvima

koja se tiho okupljaju da slave

Nedoraslu Spokojnost?

Ko će se pridružiti

u drewnim iskopavanjima Swetlosti

s njenog praga

pokupljenih

Zvukova Skrckanih Ogledala?

Ko će Hteti

Razumevati

Uživajući

Razumevanjem

nepoznatih vidjenja

istog jezika?"

III.

Gde ćemo se

nedodirujući se

pronalaziti

maštajući Strahotne Osmehe

kako nam prelivaju tela,

oslobadjaju od Misli,

nepregledni predeli prvog trenutka stvaranja?

Gde ćemo se Okupljati

zauvek zarečeni da ne sudimo

da ne kudimo

da ne bludimo

da ne ljutimo

zaostale neuništive reči održanja

ovog tela

ovih ruku

ovog sećanja?

Gde ćemo

Postojati?

Osluškivati zajedno

božanske dubine

potpune tuge

završene svesti

bez ijednog znaka

Onemogućenja

tog trena?

Možemo li se

PRISLONITI

jedni uz druge

tek nekom misli

prožeti

radi

ovog Chudda,

radi Ničega posebnog?

IV.

Prijatelji

možda

"nacija"

nevidljivih?

možda

"Guwno"

Univerzuma?

možda

"partija"

Tragalaca

za nekom prelepo smešnom šalom

koja nas sve oslobadja straha

sve oslobadja rešenja

sve oslobadja spasa

sve oslobadja

svega?

V.

Kada bi Čovek mogao da Vidi Sebe

ne bi imao sliku koja na nešto liči

ne bi imao glas da ga oseća zvukom

ne bi imao svest da tumači

ni mesto da skonači.

Kada bi Čovek mogao da Vidi Sebe

izgorelo bi svako osećanje

raskidalo bi se svemu vera

(kojom spaja)

ništa ne bi imalo da stane

nikome da se dopadne

nigde da spozna

Kada bi Čovek mogao da Vidi Sebe

ono što bi nastavilo da živi

ono što bi smatrali njime

ono što je zvao Čovekom

ono što god bilo

Kako bi se zvalo?

Herman Leon

M. I. L. K.

16.12.3200g.n.e.

u transsibirskoj železnici

P.S. pjesma je napisana na ruskom takodje i tako je poklonjena gore navedenom Prijatelju.

Konačno smem da objavim…i ovu pesmu…

2009-04-09T04:02:00.001+03:00

>R<

[ Hristuj se Srbijo ]

...sam morao da pišem, -

reče ton sam sebi.

Na Nebu Ewo nema

ni povetarca već

da se ne setih

drevne

postojbine

iz koje sebe

ovom svetu dopustih.

Bol

sveprožimajuća

V e ć a!

to razdraba od kostiju

Herm-mag-matično Zdanje

Saurus Nilokita

što se većma

mojim telom zove,

u meni imenom nosi

izigrava kad tone

Mene Meni Prkosi

Menemnom

Pragenneze ÂΩ !

Nevidljiva slova su ti ljudi

od Dna Swemira

do Vrha Neba,

Providni Promešetari

Swečanosti Življenja

u Hristujskom Uverenju

Wolje Mu.

... i tako...

šta ja usudim se

napisanjem staviti

uveren da je vredno

zbora žiwota swim?

Nema. Meni Nema

ni razloga za to.

Eno

TROJICA čačkaju

zbunjene zube poviše orakla od moje kičme,

ledja,

stravične vivisekcije izgrbljenog Čoveka!

Nadrealizmom tope se

njihova lica

iznad čeljusti Gra’ala od mog tela,

Raščerečenih dendrita

vrhova Himalaja

u pupku Sveta.

Шкргутом Козакстичких Есенцијандрома

bi se zvao jezik

Poslednjeg Šarostvara

što se jezikom S a h a r an g e l a

nalažahu međ Arhesrbima

s ljudima od Postanka Sveta.

De,

Приповједач См

od drewna Ždrala

Kriwograni Drwo-Zmaj

od samog postanka

početak početka

i nigde nigde kraj.

U Swemiru

imao sam

umesto problema

dilemu

da'l postojim

il' nastajem tek.

Jer

čudnih stvari ima na pretek

i ne zna se

stwarno stwarno

ne zna se

čemu tol'ka zbrka

u hvatanju smisla

jadna navika ljudskog roda

i z b e z u m lj e n o

svima ista.

Zar sramno je sram poznavati?

I otkud tolke siline beg?

Ceo Owaj Nered

potiče od neuništivog stida

golotinjom istine

ispred taštine.

Kakvog je Imena

ljudski Rod

smeran

padom u tu kriwinu

izmedju dve smrti?

Toliko Bolesti

produkovati

zbog stida?

Toliko Laži

konstruisati

zbog stida?

Toliko se

Namnožiti

samo da se stid

ne vidi

ne nadje

ne dokaže

Da samo Swi

ne znamo sve!

Bože,

kol'ka apatija

žuborenjem besnog znoja

vaskolikog bogoličja

ovih ljudi

ovih bića!

Zar mi

Српским Говоримо?

Zar se na srpskom

lagati može?

ne želim U

jedan

Narod.

Ni jedan

za mene

ne postoji ceo.

Možda će se otkriti tek

da se i na ovom jeziku

Bog Ožiweo.

A onda

toliko je sveštenika

fantastične moći

zapelo da sudi

ko su ljudi?!

Čoveku je Čovek

zabranio swe.

Христуј Се Србијо...доста си чекала.

Христуј се Србијо...доста лелекања!

Putuje ko mora

da pronadje put

u koji nije verovao

da njime se odputava!

Putuje kad odlazi

Šeta kad dolazi.

Putuje da Besmisao posadi tamo

gde nije stid kopati nije stid žnjeti.

Putuje Misterijom

izdržavanja žiwljenja

bez znakova i objašnjenja,

putuje svuda svakim trenom

iznenadjenja!

Христуј се Србијо!

зар је теби нешто немогуће?

Христуј се Србијо

да сви будемо код куће.

I dvonogi se Mesec

u stenju

naglo sakrio!

Iznenadio me

šaputanjem

koje cvili oko plotova

pošumljenih sela i

pokopanih gradova.

Svuda se izmilelo

obeshrabreno čudaštvo

zaturenih civilizacija

mog naroda –

каже

Kao da je

niotkud prošao kroz sebe

posvedočio da postoje i oni

људи

koji će nam reći

da je naša

međusobna samoća

dostigla vrhunac

bezličnih susretanja

medju nama

Христуј се Србијо – да нас буде триста милиона

Христуј се Србијо – да се чује Васиона!

...odnekud...

nagomilana tišina

orušila se o prašinaste zgrade

izazivajući jasan procep

umonašenog noćnog neba.

Nekad su ulice

srećne

volele da posluže

i za parade!

Mogao si

bez dileme

da spavaš u sred parka

ili na plaži...

Mogao si da

jasno razaznaješ

zaljubljenu samoću grada...

A danas

sam sumnjiv i samom sebi.

Polovina moje odeće

uskoro će biti uniforma.

Paziće na moje ponašanje

da drugi ne polude

od mog postojanja.

Segmenti se učetvorostručuju

dok se medjusobno

mrzimo

što

ništa wredno

ništa

jedni drugima

ne mislimo.

Apatija Predaka

kao aleja heroja

na Novom Groblju.

Nema Panteona da poželim sebi unuka.

Nema Sadružja i Dogovora

nema knjiga i mitskih dvorova

u zapuštenim šumama

ispod deponija korova.

Nema od Radošta

čudjenja

mirisnoj zori

i bistroj oluji.

Nema Pouzdanog

Govora

u iskrenim rečima.

Nema Nema

Drewnih zvukova

u patini oltara.

Христуј се Србијо – У Име Оца и Сина

Христуј се Србијо да Царује Истина!

III

Moja Večnost nema cenu.

Čuvao sam Vatru Vatrom omamljenu.

Osudjen da zabridim

ako uočim Prometeja

il' zaćutim

ako toga više nikom ne treba.

Podučavan sam

Bićima od Glasova.

o r e o l i m a se množe!

na posebnim mestima

kojih je sve manje

i redje

widjam se

sa људима

od pre ljudi.

Kako nestahu tako?!

Tek tako?!

Nestahu.

Da otvorim svoje "dijamantske oči"

trebaće mi polovina

svih zaboravljenih

besmrtnosti

koje su se

vukle u vekovima

po razbacanim Carstvima

koja su ovuda

onanisala

svoju mudrost

čerečenjem našega Razdušja!

Da njima pogledam

i unutra i spolja

i kroz

njih

zaboravim da bih želeo

da sam želeo, da sam ikada gledao

ono što nisam hteo da vidim.

Da njima Wedim

umesto da mislim

ili osećam

da postojim.

I kad

budu rekli

da sam umro

i ja,

te će vam oči ostaviti

balsamovana nada

koja mi je nekad

pripadala

kao beskonačja

trenutak.

Brinula umesto mene

da meni

svrhe ima

smisao moga znanja.

Ljudi uz koje sam učio da

svojim ponašanjem poštujem

људе

vremenom su se

odlučili da me

na raznolike načine

oteraju od sebe

ukazujući da u meni

ima više mene

nego što je

njima dopušteno

da imaju sebi sebe.

И њих сам имао обичај

звати пријатељима.

Da sam to znao ranije

osudio bih sebe na neko

kreativno monaštvo

i ne bih ni pokušao

da razumem

da nisu u pravu.

Ali

nisu mi samo

to učinili.

Wrlo su mi Wrlinu

Wrludali

mećući u moja usta

reči koje moj jezik ne podnosi.

I onda sam

saznao

da su

vežbali kad ja to ne widim

da budu ono nešto što im treba

da budu jači,

da sijaju blistavije

da odašilju stravu i trepet

i da su

nepobedivi.

Kušali su me Sačekušama

kidišući na ono moje pravo

da Smem da Se Smejem

svojim glupostima

i greškama,

da smem

da se stidim

svojim strahom

i da smem

da postojim

tako lako.

I stwarno se više ne sećam

u kolikim se jamama

nalaze danas

i tek će se nalaziti

ubedjeni bedom

da je moja Wera

pogrešna

baš zato

Zato Baš

što je Žiwot Svakog Bića

Ime Moga Boga.

Христуј Се Србијо

ДОСТА САМ ЧЕКАО!

Убијаш се вагањем сужања

И Почетак би опет Почео

да нам није нас.

Намножених Легенди уместо Истина.

Неизговорљивих Речи од Срама

и уместо Светог Вида

Богом постаје силуета Завида!

И када ћеш

у нама

проговорити

језиком којим се знамо

пред собом?!

Која те је реч

закашљала

запела у грлу

која те је Реч

омамила

и укочила

у дисању

галаме и вике?

Која те реч

у нама сахрањује

Да не чујемо једни друге

нит не знамо

повезати,

нити се

од Раса Расумемо,

нити се од Воље

Волимо!

Христуј се Србијо пре него нестане Света!

Христуј се Србијо Довека!

M.I.L.K.

Herman Leon

почетак јула 2006, Београд.

Odgovor zaboravljenim ljudima

2009-03-15T05:18:00.003+02:00

Razlivalice

Predugo sedim u tom parku

zarobljen cvećem

zamišljam miris

nihanja u vetru.

Jedne igre čaroban odar.

Izbledeće obris

dotrajalog čekanja

iskrzanom tišinom

zarivenih prstiju

čežnjivu nežnost

usisati zubima

i zaspati u svim očima.

Sebi na dar.

M.I.L.K.

aka Herman Leon

15.03.2009.

4h 02 min.

Beogradski Beograd

Deklaracija Nauke o Prijateljstvu

2009-03-11T06:58:00.008+02:00

M I Z A V E C J E J E N O G A V N I

Nije za Učitelje i nije za učenike

Jedno, možda specifično ljudsko ponašanje, pokrenulo je moju aspiraciju postojanja "rekonstrukcijom algoritma destrukcije", onog dana kada sam u školi, na času lektire, dobio temu za referat na ime priče o Ahilu i njegovom izboru - kakav bi život voleo da živi:

"Dugotrajan a običan, daleko od slave i očiju javnosti, ili kratkotrajan a slavan, herojski, istorijski,"

bila bi parafraza priče kako je se ja sećam.

Vrednostima uvažavamo, automatski prihvatamo, ona dela ili saznanja o situacijama, koja su posledica mnogobrojnih proba ili metodologija, načina koji postaju naši postupci i deo našeg običaja, navike, znanja kako se imamo ponašati ili kako nešto raditi, kako postupati, kako dejstvovati, kako znati bez prisećanja, kako biti bez potrebe za objašnjenjem.

Učiniti svoje delovanje, svoje bitisanje i svoje samospoznanje, nadnacionalnim, značilo bi ostvariti istinski, unutrašnji, svakom čoveku uslovljen, heroizam. To bi se moglo nazvati Naukom Kraljevskog Umeća ili ono kako su legende projektovale potrebe generacija, da treba da živi svaki čovek i neprestano mašta svoj život.

***

Umeti izmisliti sopstvenom postojanju odgovarajuću dočaranost, je kao biti ogrnut nevidljivim plaštom, koji se modifikuje po potrebama regenerisanja jezgra strasti, koje radja, svesti neophodnu motivaciju, inspiraciju, koja nastaje mnogobrojnim umrežavanjima raznoraznih, kako već korišćenih tako i neupotrebljavanih fragmenata mnoštvenih misli i ideja, već postojećih i nikad vidjenih.

****

Znači, slediti trag neodmotane niti kojom u njenom središtu, pulsira energija kojom još uvek samo zamišljamo višedimenzionalni izgled i sastav života, kao stanja kojim postojimo, imajući sve te sposobnosti da definišemo samima sebi raznolikim tumačenjem, beskrajnu neutvrdivost načela samog kretanja i uopštenog bitisanja. Svega i Svih.

Smo stanovnici Lavirinta.

Jezgra Prakosmičke Civilizacije koje je sadržajem strukture Inteligencije.

Naša sveukupna živost, usavršava domete kojom energija postojanja funkcioniše. Naša svest o sebi i o nama, usaglašava se jezikom izmedju dimenzija, i svaki čin i svako delo, je deo tog jezika na bezbroj načina modfikacije.

Nalazimo se unutar Ogromne iluzije koju doživljavamo prazninom ispunjenu porazbacanim jezgrima energetskog praska koje nazivamo zvezdama. To isto smo utvrdili i na atomičkom nivou, da bi se lakše sporazumeli u svom sećanjem prizvanom susretanju sa susedima. Te, ako je tako identično na dva načina, onda se to može utvrditi principom koji je u osnovi svega drugog do čega ćemo tek dosezati u svom spoznavanju.

Neke zakone nismo razumeli do kraja.

Neke ne umemo kreirati a potom primenjivati kako se njima nalaže.

Neki se dokazi moraju nanovo dokazati. Možda i poreći prethodni.

Neka učenja su završena. Neka više nemaju primenu.

Ako bi se prihvatilo tumačenje da smo dosta toga otkrili i dosta toga saznali, zato što raspolažemo tehničkim mogućnostima komunikacije, da adekvatno brzini stvaranja saznajemo sadržaj neke poruke ili informacije, nismo postigli da utvrdimo trajnost tog osećanja i time utisak dugotrajne sigurnosti u svetu i životu kojim postojimo. Nismo se sporazumeli oko mnogih značenja i baš zbog tog nesporazuma, suočavamo se sa budjenjem Drevnih strahova.

Njihovo prisustvo se sve više determiniše na raznolike znakove, baš kako je u mnogim proročanstvima, stilski sličnim navodjeno. Neka su to možda, a neka su tek hronološki zapis nečijeg trpljenja nepravde, koji danas krivo tumačimo a onda još krivlje nalazimo sličnosti i prikazujemo ih podacima, dokazima i time očevidnom opasnosti.

Imamo li kao nosioci inteligencije, sposobnost da izmišljanjem omogućavamo dela koja su po svim dotadašnjim zakonitostima, isključivo delo manifestacija prirode našeg fizičkog okruženja?

Pre nego bi preporučili neku verovatnoću, dali stvarno postoji ta mogućnost, da jedan čovek može biti u stanju da promeni sistem uredjenja i organizacije društva ili da navigira udar asterioda ili svakom čoveku u istom trenutku pošalje mentalnu poruku koju će svako od-odmah razumeti?

Ako je do sada to mogao samo Bog, zašto bi bilo nemoguće da to može i Čovek, jednog dana, ako nije već u stanju, umesto da se determiniše iz ciklusa u ciklus, da neke stvari Ljudi neće biti u stanju da mogu?

I najgore, gore od straha samog, Zašto bi ljudi imali opravdanje da drugim ljudima brane da to uspeju da mogu?!

Prevagnulo je na stranu da se masovno trudimo da sprečavamo sve druge nego da im pripomažemo u njihovom trudu, kreaciji, radu, postizanju progresa spoznaje, ostvarenja, imanja... Neki žele i dalje da pronadju učitelje, iako su u dosadašnjoj formi, oni suvišni. Većini su učitelji lažni osim ako ih ne uljuljkuju blagovremenom pažnjom. Učitelja koji to čine je sve više, a to poriče Nauku koja bi se naučavala. Već inicira mutaciju već mutirane rase.

Nacije će se urušiti u sebe, a što ostane u jednom trenutku, govoriće novim, globalnim jezikom. U novom, globalnom turizmu: "utvrdjivanja granica nemogućeg". Svet će i dalje biti šaren, samo u toj sledećoj Regeneraciji Čovečanstva, pojedince ćemo smatrati državama, i prema svakom se tako odnositi u svim stvarima i detaljima, kao što bi to već danas mogli, bar da uvidimo da nije ni nemoguće ni suprotno mnogim zakonima i pravima Čoveka.

Do sada to zovemo ili smeštamo u domen Igre. Tada će to biti konačno metodologija procesa, kojim ćemo mi ljudi, usavršiti Čoveka.

Do sada, neki su ljudi birali druge ljude da im budu Čuvari Raskršća. Vremenom su ta mesta, postale odrednice opšteg susretanja svih ljudi. A biti sobom odabran Vladar svoje svesti, sebe kao države, sebe kao civlizacije, značilo bi oživeti snagu kojom definišemo sebe budnim, jasnovidnim i stvarnim. Igrom kroz ostale sadržaje kojima danas utvrdjujemo pojam i značenje države, igraćemo jedinstveni ples, koji u prenesenim značenjima korespondira sa univerzalnim zakonima, što nas omogućavaju u materiji i "pateriji"- strukturi duha.

Znam da ovo sve nije do sada tako rečeno i zato sam to baš tako i napisao, da bi se nenametno oslobodila mogućnost kojom sam jednom prilično davno spram svog utiska odredjenjem sećanja, kreirao budućnost odnosa medju ljudima, koji kreiranjem raznolikih umetničkih dela, rukovode Kosmičkim Pultom Navigacije bitisanja čovečanstva.

I tada sam to sročio u sličnom kontekstu dajući za primer, umetnost rada DJ-eva koji na zajedničkom susretu muzikom radi muzike, na sceni nastupaju po četvoro, determišući novi horizont i dimenziju kreacije same, a posebno tom delatnosti!

Napisao i predočio mnogima. Objavio. I niko još ništa slično nije ostvario.

Možda zato što sam potpisao svoje kazivanje?

Možda sam trebao ostaviti na neprimetan način, da bi oni koji bi to probali da urade, prenos takve ideje smatrali sopstvenim otkrićem? A zašto bih ja mogao da poslušam nekog drugog ili čak pozajmim nečiju ideju, možda je doradim a možda i ne? Zar je to zabranjeno? Zar je to suprotno slobodi Duha?

Zar nismo baš svi samo naslednici svojih prethodnika koji su takodje nasledjujući doradjivali postojeće? Nekad je to ličilo nepoznatom. Vremenom, smo prebrodili nesporazum i pojmili dela i autentičnim i doradjenim. Ništa nije unikatno, sem voljne pravednosti pristupa svemu.

I rečeno mi je još mnogo puta, da "ideju koju sam ja kreirao ili ponudio ne žele da ostvaruju jer im je krivo što njima takvom nije pala na pamet nego je u sećanju na stvaranje moraju deliti s drugima", iako imaju sve uslove i sve mogućnosti da je ostvare, i samo sebi i svima na korist i boljitak.

U sećanju na stvaranje sa drugima, osećam nepremostivu sreću postojanja.

Zato samo s takvim drugim ljudima, živim i radim, postojim i poznajem se.

Njih Uvažavam u Lepoti i taj odnos nazivam Prijateljstvom.

Podnosilac Zakona:

M.I.L.K.

aka Herman Leon

11.03. 3217g. moje ere.

Upozoravam Vas Da Postojim!

2009-02-28T03:59:00.005+02:00

Usresredjenost na najdublji izraz ćutnje u kojem će se naći svi naši osećaji kroz nas, kroz koje i inače poimamo sebe prisutnim u potrebi da delamo i stvaramo, uspostavlja se svesnim nemanjem vremena za bilo šta sem za istrajavanje u sećanju održavanja motiva kojim postojimo usavršavajući nesagledivost ka kojoj se krećemo nastojanjem da nestanemo ne prestajući da se spoznajemo.

To je Fatamorgana u pustinji Trivijalnosti.

Energetička transformacija ugla vidjenja.

Algoritam Preciznosti dometa Špekulacije.

Ili je svaki ovaj termin potreban element radi ostvarivanja stanja tom svesti?!

“Dok se ne dokaže koji su elementi utvrdjeni u nekom delu, ono stvarnim ne postoji” – glasila bi kratkoročna definicija opstrukcije koja se koristi čak i u zakonima mnogih država, kao opravdanje za donošenje nekad i absurdnih presuda, nad onim ljudima kojima dokazi nisu potrebni da bi verovali i u ono što je mnogima nemoguće, dotle da imamo istorijski poznate činjenice, o stravičnim torturama i povredjivanju tih ljudi.

Zašto je još uvek tako?

Jedan od prijatelja koje sam pozvao da ovo pročitaju mi je u razgovoru na prenatalni vid ove teme, odgovorio: ”Zato jer nas je previše”.

Kako tačan a stravičan predznak koji svakome predočava nekolike već poznate neizbežne korake ka rešenju “takvog viška”!

Mnoge će prožeti tvrdnja “ne mora tako da bude”, jer odbijaju da pretpostave da više nema poslednjih šansi. To je tačno ali tvrdim da živimo u dobu, i atmosferskom, i genetičkom, i političkom a nadasve informatičkoj eri u kojoj je utvrdjivanje istinite istine, istine bez ostatka, poslednji ključ za ona vrata u vremenu egzistencije svake naše inteligencije, ove naše civilizacije koja stoje na granici izmedju opšte kolektivne otudjenosti i apsolutne individualne slobode unutar društva.

To je sledeća era u kojoj ćemo obitavati istražujući domete do kojih smo stigli, nahodeći da im nadjemo još neku svrhu sem istorijske zabeleške, koliko i kako, postojimo.

Era susretanja svih ljudi samih sa sobom.

Ta neumitnost koju su svi priželjkivali a tako bezdušno odlagali, nauštrb raznih prolaznih “večnosti”, se primakla tako blizu, tako dostojanstveno strašno, da ju je nemoguće više odlagati prenebegavanjem tolikih znakova.

Grandiozni smo spram miša, ali on je grandiozniji sagovornik s Planetom od nas.

On će čuti, osetiti ili raspoznati svojom primitvnom inteligencijom primicanje onih opasnosti koje će njegova vrsta preživeti, a koje mi možda i nećemo ni primetiti da nas je desetkovala. Ako moramo nastradavati u tolikom broju, kako se ne pamti da nam se zbilo, dali je humano pretpostaviti da bi bilo pravedno pre nego do toga dodje utvrditi činjenice naše globalne krivice koja će nas ili nas dovodi do te situacije?!

Posebno, svako sam sa sobom?!

Znam da se mnogi neprestano preispituju za svoje lične, kadkad sebične, motive svog postojanja. I ja to činim, bar ne krijem:)

Ali da li se u tome sadrži bar jednom, bar nekad, meditativna samoanaliza nad sopstvenom savesti ili kroz nju spram vascelosti oko nas? Nisam u mogućnosti da bilo koga kontrolišem niti da postoji bih se prihvatio takve obaveze. Ako postoji, treba je odmah ukinuti.

Ulaz u energetske sfere mentalnog bivstva pojedinca, treba zabraniti globalnim Zakonom Poštovanja Čoveka. To je njegovo pravo pravije od svega drugog. Samim tim, moja pitanja se tiču saznajnosti procesa od svakog njegovom Voljom, a ne mojom potrebom da tako nešto naručim ili tražim, hoću ili bih želeo da svi ljudi otkriju da bi trebali raditi.

Ja pitam ali odgovor nemam potrebu pročitati već osetiti da "smo se čuli", pa i tamo gde se nemanjem vremena najdublje stiže.

Mnogi bi takodje rekli da poznaju tu destinaciju u kojoj se ja najčešće sustižem sa samim sobom, i ja ne mogu ni probati da kažem, da nije tako, ali moram naglasiti da za mene ne postoji jedinstvena lokacija takvog inteziteta da bi se na istom mestu svi mogli naći nekada ili uopšte. A isuviše mnogo ljudi je ubedjeno da to mesto postoji i da ga treba "osvojiti". I smatram da je to pogrešno ubedjenje. Zbog toga što to mesto ne postoji i možda ćemo ga kao rasa jednog dana ostvariti ili kreirati, samim tim je i vreme suvišno definisati imanjem odnosno nemanjem.

"Ali to se samo tako kaže" rekli bi pragmatični praktikanti praktičnoga!

Sada prvi put odgovaram:

Zato što se "samo tako kaže" zato i nastane ono što se i izgovori. I krene da postoji, unatoč svim sasvim prirodnim i kosmičkim zakonima opstojanja ideje kao takve.

Takvo postojanje ima svoj kraj u tom istom "vremenu" kakvo je izgovoreno. Ono neće zahvatiti ni pedalj trajnosti niti će se uklesati u večnosti. Zavisiće samo od sećanja odredjenog doba, odnosno od dužine trajanja odredjene perverzije ili moralizma, zavisno od trenda datog perioda.

Ako se danas ne prisetimo kako smo glupi što to pokušavamo da ne primetimo da nam se opet dešava, ako se ne posramimo sami pred sobom, naša čula i njihova svojstva će sasvim otupeti. Onda i nije čudo ako ne primetimo sopstveno desetkovanje, uništenje ljudske Rase njenom galopirajućom umišljenosti!

Oni koji se teše da će možda preživeti, za njih, smatram da je potrebno pristupiti onoj katarstičkoj samoanalizi svih naših krivnji, svako sam sa sobom, kako sam prethodno inicirao. Možda oni nikada i ne doznaju za taj proces, samo u njihovu čast, ali to bi bilo i pravedno, fer i u skladu sa onim statusom kako ga je Čovek o sebi, kao civlizaciji, definisao.

Srpski: Ako to ne probate da uradite ljudi nikad niste ni bili.

Napomena:

Ahaya, opravdanje ili ne, ali ja ne volim ni jedan drugi jezik kao srpski da bih znao da li se i na drugim jezicima može tako definisati. I zato ne bih tvrdio da i drugim jezicima time i nacijama to pripada na isti načim iskazano.

Arhitek – Ažururiraj ti pristupnu rampu za susret tvoje galaktičke opservatorije sa trasom Kosmičkog Bulevara koji sam nekada davno konstruisao, da bi mogao da imaš još neki izlaz u slučaju da sam ja u pravu a ne ti u pogledu upotrebe vremena u onome što nam je zajedničko područje ili bar sličan prilazak sličnom.

Volodja – Kad uspeš sertifikacijom prisećanja da potvrdiš da si me razumeo, seti se da će u ludilu haosa, ti koji su te primili, sve koje su primili, prve poizbacivati, neke sa zadatkom a neke bez, jer recesija je;) Bez razloga kao i uvek do sada, kod mene ćeš uvjek imati bar prenoćište:)

Navigatore - Konstruktivni Pleonazam Gestikulacije je graditativni izuzetak definicije kojom se algoritam permutira u trivijalnost kompnezacije imitacijom, što inače u najvećem postotku prihvatamo značenjem absurda. Paradoks je u tome što izostaje referenca, koju upotpunjavaju demagogijom da je rešenje u istoriji "koja je učiteljica života" a ne u priznavanju sopstvene zablude čiji je najveći zapreminski deo kvant ubudjale logike a kvalitet beskrajno i naširoko gomilanje umora sopstvenim egoizmom.

Slušanjem kompozicije Drippy – Banco de Gaia (Toby Marks) – Album - Big Men Cry

Vama i mnogim drugim Vladarima Illussiae kako je to Akrobata Igre jednom

Uvažio u Lepoti.

M.I.L.K. aka Herman Leon

28.02.2009.

P.S. Srećan rodjendan Arhitek

E C H O E S

2009-01-23T05:17:00.006+02:00

E C H O E S

i Vilijemu i Volodji

I tako

svečanost protiče

u znaku

višeserijskog oduševljenja

multimasmedijalnog

ubice

svega

normalnog.

velike su sumnje

otkrivene u zardjalom sećanju.

mimohodom ćutnje

pokrivamo se i mi

poslednji Žreci

Fragmentalnih veroispovesti.

Bićemo veći od pesnika

pa i druida

jer nismo mogli oslepeti

ni u šibanju uranijumskom kišom

raspršenom svuda pomalo.

Bar će i to proći

već jednom.

Nah-ščekasmo se.

Pre nego umislim

da bih trebao bilo šta drugo da uradim

umesto svega što radim

okačiću algoritme uvreda

na ovu mrežu opaski

koju sam sazdao slušanjem šuštanja

raznih ponuda

imitacijom činjenja.

Nastojaću da izdržim

za mene poslednje

natapanje dimnim bombama

u ućutkanim kavezima isposnika.

Neko će pobediti

a neko izgubiti.

Umreće i jedni i drugi

a pamtiće naslednici

kojih će u prvo vreme

biti dovoljno

neutralnih

da se oporave

svitanja

ionako besmisleno

umonašena jednoličjem

navike

da gledamo Sunce na istoku

ili bacamo otpad u zalihe mrtvila.

I ti ćeš me se sećati.

I oni koji bi da pročitaju

nevidljive bljeskove

kad im navrnu suze na oči

oplesnavilog mrštenja

nad mojom rakom.

Njih čekam zagrljajem kojim širim Nebo

od pospanog naoblačenja.

Sa slikama

koje niotkuda nailazeći

izdisajem čudjenja

tapaciraju trenutak

ugrobljavanja

praznine sahrane.

Ne bih ni rekao drugačije

pa i da dobijem pažnju ćutnje celog sveta!

Mazihizterisjki aplaudiram neruonskom ehzsplozijom ravnodušnosti svesaznajnoj audiciji Istine.

A i kada se stvarnim učini

da je razumljeno do kraja

blagosiljaće me

mirisom maslina

gastronomi zebnje.

Jer video sam sada

budućnost shvatljivu jezikom tada.

Njima će biti onda

baš kao i nama

od sada.

drukčija putanja

skupljanja dosada.

Više se ne obraćam samo poznatom prijatelju.

I kad napišem

to Mnogima mislima nastaje

drukčijom brzinom

spuštanja Astronauta Volje

balustradom Srčanih zalisaka.

Onog kojeg nisam zavoleo

konačno sam razumeo.

A jedva sam mogao

da sačekam

da mogu

da pročitam

da je nešto i napisao

dok je zapravo crtao

užrebljene pejzaže!

I konačno čujem

kako drugi slušaju dok još

i ne shvataju da im to neke misli nastaju

onda kada ih osete

svojim.

Slušam ih u slušanju svoje tišine.

Bar tu

ne čujem nikoga.

Možda sam ja tu stigao

a možda su svi otišli

kad sam prestao

da isprobavam sumnju.

U jednom trenutku

i trenutak će imati tvoju svest.

Tim činom

obogotvorenu inatiju.

Jer sve će biti

ako već nije bilo.

Nekima po ko zna koji put.

Nama svakako stalno.

III

Iscedjeno obožavanje

rovari obrise obraza

tragovima puževih sustizanja

prašine svetlosti

po okamenjenom licu

nasmejane statue

Vedioca

u Hramu Negovanja Praznine

sagradjenom samo meni lično u sećanje

na sve to što

će se tek znati

i meni pripisati

da sam znao pre svih.

To je još uvek

zakonitost sudbine

ove pregrejane planete

u melasi ništavila.

Još uvek reciprocitet prkosa

jednog nad svim.

Često se tu vratim

kad u nekoj od stvarnosti

shvatim

koliko nigde nisam

zastupljeniji

pripadnik čovečanstva.

A i vi ćete

kad se umorite,

doći u taj auditorijum čudjenja

gde uglavnom

nema nikoga

kad se obavlja liturgija

pričešća samoće.

Obrisom mahanja dragog prijatelja

ukrasili su Kraljevski zidari

ugravirane zlatne kolonade

baštom svetlosti

okupanog atrijuma

oko mojih okamenjenih stopala

u središtu

raspakovane kupole.

Ako mi neko i vidi lice

oslepeće od dugotrajnog

čkiljenja u gejzir svetlosti

kojim obrušavam se

od negde odozgo

u središte te kupole

tog mesta

posvećenog meni u čast

obrisima davnog sećanja

pa i na ove reči.

Kad oslepite baš kao ja

videćemo se baš kako treba.

In Nomine M.I.L.K.

Herman Leon

Kosmički Beograd

23.01.2009.

Touched by voice of this man and his words

2009-01-21T09:27:00.002+02:00

Eto čemu

2008-06-27T07:42:00.007+03:00

Otkriješ nešto o čemu drugi nemaju pojma. To je naišlo kao blic jedne oformljene ideje u startu. Već završeno. Gotovo. Uništavajući tu savršenost postanka, urušavaš apsolutnu preciznost. Sve, sve pre tebe, je savršenije. Jedino što možeš da uradiš i sa tim i sa svim drugim, jeste da pokušaš da rastumačiš sve nedoumice, sve pojednostaviš do lakonske navike.
Nekima će to biti novi red, novost, otkrovenje, neki neće ni primetiti da se u registru matrice išta promenilo. To je zato što oni nikada nisu doznali da je promena moguća. U odnosu na šta?
Na svest o zaboravu.

Otkriješ da si otkrio nešto o čemu se nije ranije govorilo. O čemu ne postoje zapisi, da je neko nekada pokušavao ili naišao na zlatnu žilu tvoje totalne preokupacije. Prvo što ćeš utumačiti, biće svest da si poseban. A onda ćeš saznavati reči da u lakonsku naviku utemeljiš princip svojih bivstvovanja.
To će potrajati do potpunog zaborava da si uspeo da izjednačiš drevne utemeljene i nove, tvojom voljom utvrdjene zakonitosti. Kada se tako izjednače da jedni druge nadopunjuju ili prazne zavisno od potrebe, zakoni kao takvi, nadvisuju dimenziju filozofskih pojmova celokupne egzistencije i oformljuju poseban plan, dobijajući oblike koji poseduju vrstu svesti, s početka poput mikororganizama a potom sve šire i dalje dok najudaljenije zvezde ne prime tu tajanstvenu poruku da je život oživljen i u onom što bi čovek smatrao nemogućim.

Zatim sledi muzika jednostavnosti, kojom ćeš u najdosadnijem čekanju, proživeti nepojmljive milijarde eona, u koje ne bi ni ulazio, jer ti je svaki algoritam poznat, svaki pravac već shvaćen iako nije doživljen. Čekanjem si utvrdio raspone tišine, odvojio praznine za gomile odbačenog sa svih strana, determinisao kolotečinu "padom u tu krivinu izmedju dve smrti" kako sam rekao u jednoj pesmi, puno kraće.
Čekaš da zaboraviš saznanje da si još jednom otkrio nemoguće i dovršio misiju kojoj je samo čovek namenjen, u tom opštem Božjem rasulu, otkada se pravio važan da stvara sebi dvojnika i nazove ga Univerzumom. I čovek kad krene to da radi, da sebe ubedi da mu naliči po tom umjeću da sebi stvori dvojnika, uspeva jedino da umre pre vremena ili nestane sam sebi, baš kao što je i Tvorac morao nestati kad je sebe izlio u ovu savršenost koje je ljudski rod, najdosadniji deo, sama suština Božje inteligencije.

Tražimo li onda Njega ili metafizički oslonac razumevanjem da li je ili nije napravio grešku, i po njegovim i po našim predrasudama?! Trenutak kojim je stvorio vreme da bi nestao u njemu, svojim nestajanjem uobličavajući nam sav ovaj prizor Iluzije bitisanja naših trenutaka, naših stvarnosti?! I uspemo li to pronaći, da uspemo da preživimo saznajući ključnu referencu reference same?!

Da preživimo i odživimo preostalo vreme što ga je čekanjem istisnula ljubaw u svojoj letargiji?!

Da nije sve zaboravio, da li bi mogao da postoji i dan danas bilo u našem sećanju ili želji, bilo u Njegovoj ličnoj stvarnosti, koje smo nekad deo a nekad tek senka?

Naša otudjenost jednih od drugih je jedini i najbolji dokaz strahovite dosade bola samoće u kojoj obitava, potvrdjujući zakone matematike, da ga nikada nećemo više pronaći niti će On hteti da bude pronadjen.

I to je sve što treba regenerisati.
Našu otudjenost jednih od drugih.
Da više ne naliči
nego da radja Ljubaw
sama ideja da
je to gorivo našeg postojanja
hrana življenja Života.

Leon Herman
27.06.2008.
Kosmički Beograd
Vantelesna Srbija.
Valjda planeta Zemlja.

Fragment Drugi

2007-12-30T02:07:00.002+02:00

"već sada tu na prvom retku"
daću nastavak početku.

Nenadano, za svog života, mutirao sam iz individualnog u mnoštveno i sebe smatram civilizacijom, koja nije ni u čemu dosegla savršenstvo odnosa, sem u toj stavki, da se od drugih ljudi razlikujem svesnim izborom da se osećam i ostvarujem kako ja smatram da bi nivo jedne civilizacije trebao da postoji.

S jedne strane, nasuprot mnogim teorijama i hipotezama, stoji neuništiva činjenica da živimo na nekoj planeti, da smo uspeli da primetimo da imamo jednu zvezdu u blizini ( oko koje nema vazdušnog omotača, bar za sad ), lebdimo u polumraku, nekim silama zauzdani u odnosu interesnih strana, i ima nas prilično veliki broj, koji stalno raste, unatoč neprestanim upozorenjima, da će nas prenaseljenost ubiti u pojam, i tako, da mutiramo sopstvenu humanost. Više se plašim programirane naseljenosti nego prenaseljenosti, u koju, ne verujem. Samo oni koji su isuviše opterećeni mišlju da bi baš oni mogli doživeti neki vid besmrtnosti, uzrokuju strah od prenaseljenosti, a potom i mnogi sugerišu sebi tu opasnost kao merodavni simptom opšte unesrećenosti sveta. Odatle se radja višelična psihoza homofobije, koja sama po sebi, pak, sebe razmnožava kroz individualne opsege zavisti. Zavist pa Sebičnost, zajedno, najbolji kvalitet paterije zla.

S viših nivoa hijerarhije saznanja, dopiremo do istih premisa usitnjavajući pogled na perspektivu. Živimo dakle u Svemiru, a ne na planeti Zemlji. Na njoj smo prisutni fizičkim oblikom, koje nazivamo telom. Baš tako i Zemlja svojim telom, živi na "nekoj" Zemlji, kao što joj je duh ovde negde svuda oko nas, s obzirom da je njena snaga i veličina opsega srazmerna broju stanovnika koji osećanje svojih tela trebaju njoj zahvaliti.
Odbijanje, visoko tehnološki uredjene civilizacije ljudi na Zemlji, danas, da se odnosi prema Zemlji na isti način kako ljudi očekuju da im se Univerzum obrati, dovodi nas u direktan sukob sa matricom Planetarne svesti, i udaljava nas od suštine smisla naše egzistencije. Tako za opšte zagadjenje nije kriv čovek, nego kompanija u kojoj je čovek zaposlen. Tako, za opšti kolaps vrednosti, nije kriv čovek ni kompanija nego nepostojanje planetarne svesti o ozbiljnosti bitisanja iskrenošću. Nemajući iskrenost u svim našim komunikacijama i kontaktima medju nama i sami sa sobom, zamenjujući to stidom, sramom ili pravom na mišljenja, i ne možemo deliti višedimezionalne planove Planetarne svesti.
Mi, svako sam sa sobom, treba da upravlja svetom kao jednim svojim bićem. Onim kojem teži u svojim nadama i željama, u svojoj veri i radu. Svako treba da pristupi komandama sopstvenog Razuma i rukujući njima, dodje do platforme na kojoj je moguće uveriti se da to treba i već radimo svi. Imajući svest da to radimo nesvesno, od rodjenja, steći ćemo mogućnost koju zovemo pravom slobodne volje, da i naučimo da učimo to upravljanje, onim metodom kako je to omogućeno i u nesvesnom.
Upravljajući Svetom, svaki čovek dolazi do najviših i najdubljih referenci i determinanti, kako postoji takvim kakvim je. Tako saznaje od sebe i sobom.
Oslobadjajući u sebi, to Biće, potpuno posvećeno Planeti, Planetarnoj Svesti, Jedinstvenom Nivou Poimanja Identičnosti Trenutaka, oslobodićemo od pradiwnina zarobljen duh u nama, koji se sa svakom generacijom, sve više zatvarao u sebe, bežeći od raznolikih zabuna i nasumično prihvaćenih iluzija, koji će sebi stvoriti još jedno telo ali ovaj put na površini ove iste Planete na njenom Mentalnom planu. Na taj način, mnogo manji prostor u fizičkom smislu, biće u mentalnom prožimanju Planetarnom Svesti, umnožen do fantastičnih i danas nepostojećih mera.

Da to će jednog dana, svima nama, tada biti jasno i sasvim normalno stanje. A svakom početniku, deluje nemoguće da će taj dan doživeti. Ali to se dešavalo mnogo puta do sada na ovoj planeti, čak se u svakoj godini desi nekoliko puta. Medjutim, kvalitet tih dogadjaja je izgubio svoju kreacijsku vrednost, tako da se prisustvo Planetarne Svesti, jednostavno zaboravilo. Taj poseban oblik amnezije, uzrokovan različitim vrstama Zavisti i Sebičnosti, ( da ne detaljišem ! ), uzrokom je pobune Energetskih sklopova Planetarnog Bića, onog koje živi u Svemiru svuda oko nas. Te ako uskoro ne dodje do odredjenog tipa dezinfekcije, sistema, To će nas biće raspoznavati virusima, a ne stanovnicima, što je isključivo greška svih ljudi, u manjoj ili većoj meri, "zaslužnih" pojedinaca koji su predvodili mnoge, od kojih većina nije pravilno razumela, smisao ideje vodilje
Planetarno Biće Zemlje, okruženo je svojim sunarodnicima, planetama i zvezdama, i baš kao što razne nacije i politički sistemi na površini Zemlje, stvaraju razna savezništva, ne bi li što duže postojali u ustaljenim navikama, koje teško menjaju, i ono će potražiti pomoć od drugih planeta i zvezda, kada ne bude više u stanju da se samoisceljuje. Posledica tog čina na nas njene stanovnike, nekima će i te kako goditi, ali nekima neće jer ili nisu svesni Planetarne Svesti ili su dovoljno zaduženi svojom oholosti, te nemaju vremena da pozitivno posumnjanju da su na pogrešnom putu.
Oni će potpuno pogrešno razumeti mnoga "čuda" na Nebu.

Jer sve se svodi na nedoučenost jezika kojim razumemo, bilo na njegovu ograničenost bilo na naše sopstveno samoograničenje, šta nam je dovoljno a šta nam je suvišno.

Budemo li bar pokušali da razumemo ka kojem obliku se pokrenulo Planetarno Biće u svojoj novoj isceljujućoj fazi, bićemo bliži mogućnosti da čak bez drastičnih promena naših ustaljenih potreba i navika, pristupimo toj simbiozi i sinergiji radi Sinarhije sa samim Arhetipom kako ljudske rase tako i inteligencijom Univerzuma, kojom se Bog kreator služio, izmišljajući našu autentičnost.
Našu individualnu unikatnost.

Jedan čovek sam prema sebi u stanju je da učini sve što je potrebno njegovoj bitnosti.
Masovnost izlaska u susret ovoj ideji, nije potrebna, iako pospešuje kvantni naboj različitih kvaliteta. Možda masovnost može biti zanimljiva naučniku, da je istražuje radi kreacije neke mašine ili programa koji bi na isti način funkcionisao u svom domenu, ali sama po sebi je ništavna, jer najjednostavnije primećeno, Duh je neizmeriv i njegova snaga nespojiva sa količinom, kao vrednosti.

Moram još jednom ponoviti, da bi svakome bilo jasno da sam vrlo uvredjen kad god primetim bilo kojeg čoveka da je u stanju da bilo pasivno ili aktivno, poriče i duševnost i duhovnost, a napose žiwotnost, Planete Zemlje. A o njenoj unikatnoj i drewnoj Inteligenciji, da ne govorimo! Nismo stekli pravo da joj se tako obratimo jer se niko od nas s njom još nije zbratimio, što je stvarno veliki propust. Vodećih i tako zvanih, "javnih ličnosti", veliki greh!
A koliko smo u stanju uraditi, svako sam za sebe, i od sebe, to ne bih da počinjem. To prepuštam svačijoj inteligenciji da se seti i otkrije sama. I najviše me zasmejavaju, veliki globalno anti-globalni pokreti koji treba da probude u ljudima ovu pažnju i da opštim mentalnim i psihičkim angažovanjem, spasu što se spasti može, dok oni koji su posredno~neposredno odgovorni, oni ne stižu ni da odspavaju bez prkosa. Običnim slengom rečeno, oni su VIP. Oni su povlašteni, našom nepažnjom prema ključnoj referenci susretanja sa Planetarnim Bićem, prema Smernosti i Doslednosti. To ne znači da treba da im sudimo ili ih proganjamo. To bi značilo da treba da prestanemo da ih slušamo i trpimo njihova lažna obećanja kojima smo i dovedeni u ovaj problem Jer, i oni su ljudi. Zato im se oprašta, sve dok svojim delovanjem ne ugrožavaju slobodnu svest i pravo na život, svakog čoveka i naravno, drugih živih bića. Tek kada su posredno~neposredno odgovorni, za ugnjetavanje ljudske svesti, društvo je pozvano da Prosudjuje njihovo bitisanje i njihove težnje. I samo, i samo, i samo zbog tog zaustavljanja naših putanja a zbog njihovih grešaka, su nam dužni i valja ih sankcionisati odredjenim dugom prema nama, jer mi ne možemo znati da li naše kažnjavanje našeg roda može uvrediti Planetu.Ne, mi to nikako ne možemo znati.

Svako sam za sebe. Vodje su nepotrebne. Ponekad, da organizuju susret istomišljenika ili upravljaju dogadjajem kojim se ta ideja oglašava i budi uspavane, zvanje vodje može biti tehnički kvalitetno i usluživo. U svakom drugom smislu, danas je suvišno. Svaki čovek može i treba sam da sebe suoči sa pitanjima koja ga podsećaju ko je i naposletku sa Bogom, i samim tim svako vodjstvo mu je smetnja, da bolje vidi i uoči, pravce kojim mu se Bog, Suština, Univerzum, kako god ga oslovio, obraća. Ko sumnja da mu se Bog nikada nije obratio, šteta se radjao.
Čekanje na vodju, omogućava umišljanje nestrpljivih da sebe vodjama oglase.
Oni koji tako postupaju, uvek me rastuže što ih zbog toga, neću ni poznavati i najverovatnije potpuno zaboraviti, kao da ih nikada nisam ni susreo. Strašno je, velim, vreme za život, izgubiti u toj opsesiji vodjstva ljudi. I čudiću se u raznim oblicima života, nikad ne nalazeći jedno jedino opravdanje za tu suvišnost.
Vera je najbolji vodja. A ako Veru povezujete sa Bogom, grešite. Sama po sebi, vera je jedina snaga, nekad nerazumljiva a nekad sasvim jasno uspevamo nazreti konfiguraciju njenog spektra. Verovati u Boga, je zaostala vrednost, koja je nekada bila potrebna a kojoj je danas smisao suočen s pojmom Boga, suvišan. Poimanje postojanja Boga, uslovljava kao svoj prvi zametak snage, inspiraciju Vere. A greška je u tumačenju značenja svih tih reči a ne u tim stanjima ili saznanjima tih stanja. Na način kojim se obraćamo sebi, treba obratiti pažnju, jer je to onaj jezik kojim se i s Bogom, biće života u svakom biću, razume i susreće u jasnoći. Stoga ako ste ćutali u svojoj samoći, to bi mogli sada da promenite i malo porazgovarate sa sobom. A ako vam se učini da u sebi naidjete na još nekoga, tek da znate da ste to isto vi, samo ste na Taj oblik sebstva vam, zaboravili ili ste znakove raspoznavanja, svojim dugotrajnim ućutkivanjem ispremetali. Mnogo nedovršenih statua, krasi taj Paladium bivstva od kojeg smo sačinjeni. A kad neko pretera u umišljanju sebe, postane višestruka ličnost, taj psihotički trojanski konj. O njima i o posledicama njihovog umnožavanja, će tek da se stvara istorija tamo u daljoj budućnosti ove civlizacije.

Šta prvo reći?

2007-12-29T02:32:00.000+02:00

Eto dodjoh na Blog. Kakve odvratne zamisli i baš meni da dopadne. Ceo život uživam u posebnoj dimenziji pišući, kad odjednom PAF!, evo nakaznih kreatora univerzuma kako skladaju svoje umišljanje, respektivnim! Oh, cinizma. Šta li bi trebali DJ-evi da urade? Da objave set umesto da se bakću rečima...Ponekad bi mi to više odgovaralo. A i kome se obraćamo, pišući skoro pa u interakciji sa različitim vremenskim distorzijama, ove nedosudjene nam Apokalipse? Čovečanstvu ili samo zalutalim sunarodnicima, koji poznaju isti jezik i zakleli bi se da ga mogu bar savetom, ispravljati? Šta li će to ostaviti u istoriji, do jedan od milion, neuspelih presedana, sem da se neko nekada okoristi nekom formulom, iz svega isečenom?!
Svet se sve više zatvara izvana, a otvara iznutra, samo što se dimenzije ka kojima se to dogadja, ne mogu unapred demistifikovati, i to predstavlja opasnost da ćemo se toliko namnožiti da će biti čudesna, moć, imati više od 7 prijatelja, za prijanje uz Jastvo. Ali, s druge strane, kako usporiti razmnožavanje ljudskog roda? Ne bi li to bilo neprirodno zalaženje u privatnost svakog čoveka? S jedne strane nas huškaju na neprijateljstva i ratove, s druge zahtevaju da opraštamo neprijateljima i bratimimo se s njima, praveći se da smo sa svakom novom godinom, neka druga vrsta entiteta, a sa treće strane, nedohvatne mnogima, mi sami pojma nemamo da li se išta dešava uopšte, i samo do-življavamo neproživljene Fragmente Jedinstvene Kreacije Univerzuma.

Za početak, najviše bi mi prijalo da niko ništa ne komentariše, iako sam to pravo svima dopustio, ali ne i dozvolio. Ko razume, ne treba da komentariše. Kome služi može da upotrebi. A ko nalazi kakvu grešku, može da ostavi komentar, jer sve drugo je samo laskanje, cinizam, vredjanje, sarkazam, ironija, i da ne naredjam gde to sve vodi.

I počeo sam da ublogujem poneke fragmente koje inače uslikavam ili usviravam. Piscem su me naginjali prozivati ali su me prijateljem zagubili, i prijateljima ih ne zovem niti ih dragim, sem u nekom od sećanja, ne držim.
Te ko me naumi neprijateljem smatrati, šteta se radjao.

Na ovaj blog me naveo blog druge osobe, ali on sada i nije bitan. Iskopao je u meni zaostala pitanja na neke teme, koje smatram opasnijim, nego da su istinite i kao takve uticajne. Jedina moć koju zaista smatram takvom, je moć ljudske odluke da svim svojim bićem Voli da jeste, bude, stvara, postoji. Te ako i tim saznanjem ljudi ne shvataju da ih svakakva "otkrovenja" nasukavaju i skreću sa mogućih trasa ostvarenja im, onda tvrdim, šteta su se radjali.
Jer ako sledimo čoveka, sebe napuštamo. A ako sledimo delo ili ideju vodilju, onda imamo prijatelja. Imajući prijatelja, susrećemo se u razaznavanju različitosti, počev od filozofskih definicija svega i svačega do nenazovljivih još uvek, postulata posvećenosti životu.
Moguće je da nije svima tako, shvatljiva, njihova samosvojnost, ali meni jeste.
Prilično, oduvek;)

I ta pitanja se svode na jedno jedino:
Možemo li za promenu, ne smetati jedni drugima, a kreirati dimenzionalno razdvojeni, mogućnosti koje svima donose oslobodjenost od vodjenja ka Slobodi? Ravnopravnosti? Jednakosti? Dragosti? Poverenju? Sigurnosti i Snazi bitisanja?

Bez vodja, molio bih.
Niti ću nekoga slediti niti bih ikoga vodio.